Интервју недеље

Живот међу облацима

4. децембар 2011.
Aleksandra Krsmanovic

ИНТЕРВЈУ СА ВЕСНОМ БУЋАН, КОПИЛОТОМ У КОМПАНИЈИ ,,MONTENEGRO ERLAJNS’’

 

,,ВОЛИМ СВОЈ ПОСАО, ИМАМ КАНЦЕЛАРИЈУ СА НАЈЛЕПШИМ ПОГЛЕДОМ НА СВЕТУ“

 

     Весна Бућан (29) је, за сада,једина жена код нас која је професионални пилот.             “ Montenegro erlajns’’ је објавио конкурс за пилоте,она је била најбоља на тестирању и добила је посао. Не сматра да је велико чудо што је изабрала посао у коме и нису много заступљене припаднице лепшег пола. За њу је битно да воли то што ради и да се осећа испуњено док је међу облацима.

  –  Невероватан је осећај бити на толикој висини. Тренутно летим на релацији Тиват – Београд – Тиват. Волим када изнад Београда угледам Авалски торањ,а залазак сунца је најлепши над Тивтом. Неописиви су заласци и изласци сунца које видим , светлуцави облаци и невероватни пејзажи. Уживам у тим призорима и после напорних путовања довољно је да се њих сетим и да се осећам срећно и испуњено.

    Ипак, за Весну се не може рећи да је од малих ногу сањала да постане пилот. Завршила је средњу туристичку школу у Београду. И након тога са 19.година изненада је одлучила да упише летњу школу летења у Вршцу на Јатовој академији.

–         Некако се изненада јавила идеја да упишем школу летења у Вршцу. Желела сам, у почетку , да се бавим параглајдингом, нисам ни помишљала да ће ми професија бити саобраћајни пилот. Завршила сам и  Вишу туристичку школу размишљајући и о томе да будем туристички водич јер много волим да путујем. У тим самопроналажењима завршила сам и курс за стјуардесе, уверена да ћу бити стјуардеса једног дана. Међутим, након завршене академије и своје прве вожње путничког авиона схватила сам да је то једини и прави посао за мене.

    Док је била на академији може само да се похвали чињеницом да се никада није сусретала са предрасудама. Комуникативна, приступачна и духовита лако је склапала пријатељства. Са њом је била само још једна девојка на академији и нису имале никаквих потешкоћа да савладају обуку.

   Њени родитељи су је подржали у намери да постане пилот. Веснин отац је авиомеханичар па га и није изненадила њена одлука. Мајка је у почетку била забринута али се навикла на ћеркин позив.

–         Мој отац се више брине што возим мотор него авион. Сматра да на два точка и нисам баш сигурна. Када негде кренем мотором увек нервозно чека да јавим да сам стигла. Он је авиомеханичар па сам доста у кући слушала о авионима али никада ми он сам није предложио да идем на академију.Имала сам увек подршку родитеља и они су задовољни што ја радим оно што волим.

 Иначе,ова Београђанка ужива да вози свој мотор. Тренутно вози мотор “јамаха“ и после авиона то је њена највећа страст. Воли слободу , воли динамичан живот , воли да путује. Када одложи пилотску униформу , најлепше се осећа у фармеркама, патикама и лаганим мајицама. Не воли пуно да се шминка, воли природан и свеж изглед. Иако,за неколико дана пуни тридесет година , каже да се осећа као да јој је тек двадесет. И изгледа као девојчица, стално насмејана и духовита. Каже да јој не смета када јој говоре да је као девојчица, то је за њу комплимент.          

    Весна је до сада провела преко 1.500 сати међу облацима. Сада лети авионом “ фокер 100“ и копилот је. Она и капет подједнако управљају авионом само што је одговорност капетана већа. Људи различито реагују када виде да жена управља авионом. Никога не оставља равнодушним и сусретала се са много похвала али и са онима који сумњичаво врте главом.

–         Људи понекад прилазе после лета да ми траже аутограм. Осећам да су жене јако поносне на мене. У нашој земљи је још увек чудо да се жена бави овим послом али ја мислим да он није одређен искључиво за мушкарце. Када сам била на обуци у Холандији приметила сам да доста жена раде као пилоти и тамо је то најобичнија ствар. Била ми је симпатична ситуација када је један човек након што је видео мене на месту копилота узвикнуо “Куку,мене,жена!“. Слатко сам се насмејала.

Веснин најдужи лет је био до Москве. Сматра да су најопасније московске магле и није јој свеједно када се нађе у њима. Али, у таквим ситуацијама потребно је бити прибран и смирен, не реаговати исхитрено.

–         Нормално је понекад осетити страх. Нема пилота који може тврдити да страх никад није осетио. То је нормално као и у било ком другом послу. Али да се бојим летења не бих била ово што јесам. Први пут кад сам полетела, осетила сам велико узбуђење, срећу и жељу да се винем на небо а страха није било. Исто тако сам и свесна да је управљање авионом високо ризично и стресно али трудим се да што мање мислим на то.

   Природа овог посла је таква да она стално путује у разне градове,али није имала прилику и да их упозна. Она се неколико сати задржи на аеродрому тако да је то једино место које она упозна у том граду.

Слободне дане увек искористи за дружење са породицом и пријатељима јер због обавеза често јој много недостају. Признаје да ТВ није укључила “сто година“ али зато радо слуша музику и чита.

– Жеља ми је да једног дана постанем капетан, што се надам и да ћу успети. Волела бих и да се опробам у параглајдингу, то је за мене велики изазов. Дивим се Мирјани Ивановић која се дуго бавила професионално параглајдингом а сада је постала капетан у једној иностраној компанији.