Стамбени проблеми деце без родитељског старања
Како изгледа живот у Дому за децу без родитељског старања, они који тамо живе или су живели, кажу да, ко никада није крочио у дом може само да нагађа у каквим условима живе и шта све они проживљавају. Деца без родитељског старања приморана су да се сама сналазе за свој живот, а по изласку из установе социјалне заштите најбитнија ствар за младе особе је да имају обезбеђен стамбени простор. Стручњаци из Градског центра за социјални рад у обавези су да када дете напуни 14 година направе план еманципације, да процене на који начин ће тећи период осамостаљивања, које су снаге а који ризици те младе особе. Али поставља се питање какве опције за решавање стамбеног питања има млада особа пре напуштања дома за децу без родитељског старања.
У дому Јован Јовановић Змај на Вождовцу, живи четрдесеторо деце узраста од 7 до 17 година, а управник овог дома Никола Поповић каже да боравак у овој установи привремено мозе бити продужен и да деца која имају жељу да наставе своје школовање, то јест да крену на студије, могу да остану, а у оквиру Центра за заштиту одојчади, деце и омладине постоји и објекат за старије средњошколце и студенте, у коју категорију тренутно спада један овдашњи студент, који је изразио жељу да остане у установи за млађе и да не прелази у други објекат.
Услови у којима ова деца одрастају највећи су разлог зашто већи број младих не настави школовање на факултету, и на тај начин бар још неко време обезбеде себи сигуран кров над главом. Савете и помоћ васпитача и стручног особља дома, као и примере тешког живота старијег брата и других младих људи који су напустили ову установу учинили су јачим у борби за бољи живот тренутно јединог студента Ивана Миленкова: Гледао сам када излазе ти старији и шта раде са својим животима, како су пролазили учио сам кроз њихова искуства, онда сам ја себи стално говорио, ти нећеш тако, мораш боље, макар средњу школу да завршим, онда завршим средњу али нисам ту стао, и даље сам говорио себи да идем даље, да пробам нешто више и онда упишем и факултет. Тако је то кад нешто хоћеш, када не желиш да будеш као остали, да не пропаднеш, него хоћеш да покажеш људима да може и дете без родитеља да уради нешто од свог живота.
Привремено решење стамбеног питања младих без родитељског старања, од марта ове године, Градски центар за социјални рад града Београда, понудио је кроз пројекат, становање уз подршку за младе који се осамостаљују. Кроз овај пројекат обезбеђено је пет станова у насељу Крмендин у Земун Пољу, чији је капацитет 20 места, а у завршној фази опремања је још пет станова на Чукарикој Падини, каже помоћник директора Градског центра за социјални рад града Београда, Оливера Симендић: нама су сада корисници 14 младих особа, две су у поступку процедуре за усељење, а имамо и два корисника која су у процедури раскида уговора, пошто им више тај вид услуге није потребан. Ово је просто као додатна могућност, додатна услуга у систему социјалне заштите, и да ми њима пружамо могућност да користе стан у трајању до две године, при том имају саветника за осамостаљивање који их прати и помаже у осамостаљивању, учи их оним потребним животним вештинама, да би они што пре стали на своје ноге и могли да изађу из система социјалне заштите, при том имају право на сталну новчану помоћ од 33661 динар, та помоћ такође траје две године.
Станари који користе услугу привременог становања, у обавези су према градском центру да плаћају само комуналне трошкове. Према одлуци града Београда, услугу привременог становања могу да користе она деца и омладина који су били корисници услуге смештаја, било у дому било у хранитељској породици, и планом отпуста је предвиђено привремено становање као даљни вид подршке, а при том немају могућност повратка у примарну породицу нити постоји неки други начин да се млада особа може збринути. То може бити млада особа која је завршила школу а и она која се налази на редовном школовању, то су оне младе особе које су преузеле мере за професионално оспособљавање.
Један од начина на који млади људи по изласку из установе социјалне заштите или хранитељске породице решавају питање стамбеног простора је и изнајмљивање стана, најчешће са другом или другарицом. Једини студент у центру за децу без родитељског старања Иван, каже да само неки његови другари из дома сада живе у становима обезбеђеним од стране градског центра, док доста њих изнајмљује самостално станове и да и он сам када би могао да бира, изабрао би опцију где би са својим старијим братом изнајмио стан, али такође не искљуцује ни усељење у стан обезбеђен од стране градског центра као другу опцију, јер ипак нејбитније је имати некакав кров над главом.
Поједина деца остају у контакту са својим примарним породицама па постоји и могуђност повратка кући, односно код оних који су их створили, па оставили, заборавили. У таквој ситуацији нашао се бивши становник дома за децу без родитељског старања Ненад Ђурђевић, иако је оца свега пар пута видео од како је смештен у дом Јован Јовановић Змај, услед непостојања другог решења отишао је да живи код њега, што по Ненадовим речима није била најбоља опција: у почетку смо се као нешто лепо слагали, међутим он је мене у тој кући психички малтретирао, он је тај који воли да направи скандал, и онда сам ја када он претера, да се не бих са њим закачио, углавном позивао полицију и објашњавао им о чему се ради, да не би било већих проблема. Чак сам за један дочек Нове године на минус двадесет спавао напољу, јер није хтео да ме пусти да уђем у кућу.
Након годину и по дана проведених у очевој кући Ненад је смештен у Прихватилиште за одрасле и стара лица у Кумодрашкој улици у Београду, јединој установи у нашој држави која брине о људима који немају кров над главом и који су социјално угрожени.
Неки млади људи по изласку из установа за социјалну заштиту успешно пронађу место у овом друству, у ком је и са подршком родитеља тешко снаћи се, а појединци тако сами, можда мало изгубљени у туђем свету не успевају да се снађу, и живот им није тако лак. Иако број оних који напуштају домове из године у годину варира, према подацима из 2010. године седамдесеторо младих напустило је установу социјалне заштите. Као што се за већину ствари у својим животима сами сналазе тако је и питање стамбеног простора у њиховим рукама, јер дуготрајно решење овог проблема не постоји.
Последњи радови
Наука и уметност10. децембар 2011.Жарко Лаушевић, живот и “дело“
Студентски радови3. децембар 2011.Стамбени проблеми деце без родитељског старања