Студентски радови

Варош у којој живи српска историја

2. мај 2017.
Росана Мокус

„Ој Карловци, место моје драго“, сада већ легендарни стих Бранка Радичевића, с поносом изговарају сви они који су један део свог живота провели овде. Већина њих су бивши, али и садашњи ђаци Карловачке гимназије, коју су пре 226. година основали митрополит Стеван Стратимировић и трговац Димитрије Атанасијевић Сабов. „Нова“ жуто-наранџаста зграда стара 126 година доминира центром вароши. Зграда је огромна, а због крста на крову подсећа на манастир. „Више пута смо видели да се посетиоци крсте пре него што закораче у двориште“, у неверици причају карловачки ђаци. „Кад то видиш пар пута, навикнеш се па ти буде смешно“. Главни улаз у школу је сређен пре неколико година и од тада је ђацима забрањено да га користе. Међутим, неки, а понајвише матуранти, се тог правила не придржавају. Десно од улаза у зграду школе постављена је биста бившег ђака Бранка Радичевића, на ког су поносни не само професори него и ученици. Чим уђете унутра у малом ходнику чекају вас дежурни ђаци. Како кажу није им проблем да седе на једном месту целу смену. Обично донесу лаптоп па гледају серије или филмове, неки читају, а они који себи не обезбеде унапред занимације увек лако пронађу начин да скрате време. Понекад то буде разговор с професорима, који увек радо стану да проћаскају с својим ученицима, а у време екскурзија нема слободног времена. Понекад школу обиђу и по три екскурзије на дан. Ђацима највише смета што су посетиоци, поготово они млађи, веома бучни, али кад схвате да је и то саставни део духа Карловачке гимназије више на то не обраћају пажњу.

Док смо разговарали с дежурним ђацима звонило је за крај часа. Ходници с високим плафонима одједном су се напунили ђацима, а тишина која је испуњавала целу зграду у тренутку је нестала. Заменила ју је галама раздраганих тинејџера. „Овде није као у другим школама, више пута ми се десило да не одем на час па седнем у двориште, или одем до Дворске баште“ признала је кроз смех ученица трећег разреда, и додала да јој се једном разредни придружио, али, да је без обзира на то, ипак добила неоправдани. Необјашњив али пријатељски однос између професора и ученика је уктан у саму суштину ове школе. То је један од најважнијих разлога зашто се многи опредељују за ову школу. „Највише ми се свиђа што су професори колегијални, и што се с њима увек можемо договорити“ додао је у пролазу дечко који је начуо разговор.

Када дођете у туристичку посету школе ђак-водич вас одведе до Свечане сале и Спомен библотеке. Обе просторије се налазе на првом спрату до којег воде широке кружне степенице. Свечана сала је велика простоја у којој се одржавају све свечаности, било да их организује школа или не. На целом једном зиду су прозори с којих се пружа поглед који одузима дах. Види се цео центар, црква светог Николе, Богословија, Чарда на Дунаву па и сам Дунав. Спомен библиотка је право богатство. У њој је смештена позамашна колекција ретких и старих књига, а постоји чак и фототипско издање Мирославовог јеванђеља.

Друго место где карловачки ђаци проводе највише времена је Дворка башта. Она се састоји из два дела, уређених спортских терена, где се током лепог времена одржавају часови физичког, а други део је шума с клупицама за седење. До ње се стиже улицом која је симболично названа улица Карловачких ђака.

Ако продужите поред Дворске баште пут ће вас одвести до Старжилова. Одмах да напоменемо да шетња од центра до Стражилова траје око сат времена. Иако је напорна, јер се већину времена пењете узбрдо, препоручујемо је јер су природа и погледи прелепи. Успут пролазите поред шума, ливада и винограда а нијансе зелене боје су невероватне и незамисливе. Једина мана је што вас, кад се попнете скроз до Бранковог гроба, чекају пчеле које нису дружељубиве. Уколико Карловце посетите током радних дана пут до Старжилова вам може до пола скратити линија број 60. Она саобраћа од жележничке станице у Новом Саду до Белила, дела Карловаца који се налази на пола пута између центра и Стражилова. Пошто ова линија има само 5 полазака дневно морате унапред испалнирати пут ка Бранковом гробу.

Сремски Карловци били су центар Српске патријаршије у периоду од 1848 до 1920. године, када су власти у Београду одлучиле да је преместе у престоницу. На тај периоду у историји ове сремске варошице, која се налази на падинама Фрушке горе и десној обали Дунава, подсећају Саборни храм светог Николе и Патријаршијски двор. Храм светог Николе је православна црква чија је градња почела 1758. године на месту старе православне цркве из турског периода. Велевепни иконостас који краси ову цркву осликали су славни српски сликари Теодор Крачун и Јосиф Орфелин. Патријаршијски двор је средиште епархије и у њему се налази Ризница. У седам одаја изложена је стална поставка која се састоји из икона, портрета и осталих црквених ствари, међу којима се налазе и предмети који су ту донети из угрожених и разорених цркава у Босни и Хрватској. Двориште патријаршијског двора подсећа на праву малу ботаничку башту. Трава је покошена а цвеће жуте, розе, црвене и љубичасте боје је засађено где год је за то било места. Наспарм улаза у Ризницу направљена је фонтана а поред ње су посављење три клупице и сто, на које могу да седну и одморе сви.

После целодневног шетања свима је потребна енергија која се најлакше може надоместити укусним оброком. Чарда на Дунаву или новоотворени Пасент су права места за то. Баште ресторана које се налазе одмах уз реку сваком оброку додају посебну арому. Цене оброка су свима приступачне, а јела су веома укусна.

Што се тиче ноћног живота, њега готово да нема. Варошица највише заживи у време бербе грожђа. Карловачки грожђебал одржава се другог или трећег викенда у септембру. Тада су организовани концерти, мада ни они нису што су некад били. Грожђебал привуче највише средњошколаца којима је, поред вина, најинтересантнији луна парк. Током лета, када Дунав није висок, на Кох Чанг острву недалеко од Карловаца организују се техно журке. Свим посетиоцима је обезбеђен превоз бродићем. Тамо постоји бар, али је дозвољено да се донесу сопствена храна и пиће. Журке трају од поподнева па до јутра. Изласци сунца на сред Дунава уз добру музику, позитивну атмосферу и насмејане људе досита јесте непроцењиво искуство, нешто што никад нећете заборавити и што ћете свима препричавати.