РЕКЛИ СУ „ДА“

Чињеница да своју децу лечимо путем СМС порука и донација постала је део фолклора. Недавно је на друштвеним мрежама била покренута акција за прикупљање средстава за операцију деветогодишње Теодоре Врањешевић из Крагујевца. Девојчица болује од тешке болести – мијелоидне леукемије и породици је било неопходно 350.000 еура како би Теодора била подвргнута трансплатацији коштане сржи у Франкфурту. Ако је држава та која јасно каже да нема новца за операцију, мало је нелогично да једна породица која у таквој држави живи издвоји толику суму новца те је, као и у сличним ситуацијама, покренута акција прикупљања истог. Овакви догађаји повод су да се замислимо како смо сви ми, упркос свему једнаки и како је, управо као последица те једнакости, могуће да свако од нас заврши на операционом столу. Али да би завршио на истом том столу, он мора да издвоји велику суму новца. Због тога, немогуће је а не увидети чињеницу да је наш народ, овакав или онакав, хуман и вољан да разуме, помогне и прикључи се на било који начин. Једни су слали поруке, други су уплаћивали новац на жиро рачун, а познати су позивали своје пратиоце на друштвеним мрежама да се придруже акцији. И све је то, иако ненормално, нормално. Навикли смо да нам зрдавство буде и слепо, и глуво и да су појединци ти који помажу. Но, у свој тој причи, гест једне Крагујевчанке и њеног вереника изазвао је и више него позитивну реакцију јавности и подигао свест више од ма које компаније. Док наше здравство размишља о сајбер ножевима, ми се лечимо захваљујући хуманости, али од сада и великодушности, па ако ћемо тако, и креативности других. Наиме, Јована и Марко из Крагујевца чија је свадба била непосредно након покретања акције, замолили су путем својих Фејсбук профила све званице да, уместо куповине поклона, новац уплате на рачун за лечење њихове мале суграђанке. У свом статусу Јована каже да жели, кроз неколико година, види ту исту Теодору како, као средношколка, шета центром града. Иако лично не познају ни Теодору Врањешевић, ни њене родитеље, овај млади брачни пар одлучио се на овакав гест из најхуманије намере и тиме нам ставили да на крају остаје само оно људско у нама. Нажалост, потребне су нам поплаве, цунамији и бомбардовања да бисмо се удружили, али иако је ретко, кад нешто радимо, ми радимо. Не би требало да постоји лепши почетак брака и срећнији живот, јер брак отпочет оваквим гестом, не може а да не буде савршен. А државу и онако баш брига, а требало би да је због тога буде срамота!