Интервју недеље

„ФРИДА КАЛО ЈЕ ГЕНЕРАТОР ПРОМЕНЕ“

29. јун 2017.
Росана Мокус

„Представа о Фриди Кало не може да не буде успех“!

Ивана Вујић рођена је Београђанка која је редитељску каријеру започела још у средњој школи. У слободној позоришној трупи Под разно била је асистент редитеља на представи Фреде, лаку ноћ Драгослава Михаиловића. Након дипломирања на Факултету драмских уметности у Београду постдипломске студије завршила је на чувеној Сорбони, а била је и стипендиста Филлбригхт фонда за Тисцх сцхоол оф Артс у Њујорку. Тренутно живи и ради у Београду. Има веома пуно посла око испита, а у понедељак 29. маја њена представа Фрида Кало доживела је јубиларно 100 извођење на Малој сцени театра Мадленианум.

Представа Фрида Кало приказује се већ 11 година и ускоро ће бити изведена и јубиларни стоти пут. Како је било спремати се за премијеру, а како за 100. извођење?

Није битно да ли је прва представа, друга, пета, седма, педесета или стота, свака представа је другачија. Премијером се комад никада не завршава, он наставља свој живот сваки пут кад се изводи, и ниједна представа не сличи другој. Ја сам редитељ који се труди да буде на свим својим представама, да проматрам то што се догађа, и наравно на то утичем, попут неког диригента. Сада за стоту представу спремамо нешто посебно, пошто сматрам да је потребно направити поклон публици, која је верно пратила представу, али и извођачима, који је играју стоти пут.

Премијером Фриде Кало отворена је БЕЛ ЕТАГЕ сцена, али је представа убрзо премештена на Малу сцену. Да ли се овако велики успех могао очекивати?
Ја сам то претпоставила још оног дана када сам Сањи Домазет, мојој пријатељици, на Сајму књига рекла да напише текст о Фриди Кало. Те године Цлио је издао њене дневнике и мене су позвали да о њој говорим, пошто сам већ била у њеној кући у Мексику, а и познавала сам њен рад. Одмах сам јој рекла, „Сања, седи и напиши један текст о Фриди, то не може да не буде успех“. И тако је и било.

Социолози културе твдре да је популарност Фриде Кало оволико велика зато што она савременом човеку показује да је опстанак могућ чак и када је све против њега. На који начин Ви доживљавате ову славну Мексиканку?
Она је из различитих аспеката интересантна. Можемо рећи да је она ментални генертор промене. Показује да је могуће у свакој, чак и немогућој ситуацији победити. Интересантан је и начин на који је постала сликарка. Наиме, почела је да слика када је доживела саобраћајну несрећу. Родитељи су јој купили боје и платно, а огледало су поставили изнад кревета, како би могла себе да гледа. Била је жена веома моћног и популарног сликара мозаика Дијега Ривере, који је такође био једна атрактивна личност. Међутим, она је била много дубљи уметник од свог мужа, што није јединствен случај у историји уметности. Интересантно је и што је она од богаља направила Фриду Кало, једну катедралу сјаја користећи одећу, украсе, папирно и право цвеће и на тај начин је правила представу у којој је себе издигла изнад реалне ситуације. Такође, у њој се на један чудан начин спајају светови, спајају се Европа односно Немачка, из које је њен отац избегао, и Латинска Америка.

Живот према њој није био ни мало фер, али је и поред тога успела да направи каријеру која траје и годинама после њене смрти. Поред тога што из њеног примера видимо да никад не треба одустајати, које су најважније лекције којима нас Фрида Кало може научити?
Она је волела живот бескрајно и дубоко је у њега улазила, без обзира на то да ли ће болети или не. Умела је да воли и јако је волела, умела је у љубави да губи, али ту љубав и да чува. У данашње време људи очекују да љубав њима да, а мислим да је у љубави Кало давала. Обликовати у животу сваку ствар на начин на који ви то желите је велики успех, који је Кало остварила. Бити специфичан, бити свој је одувек било веома тешко, а нарочито данас, тако да она служи као икона препознавања за могуће другачије.

Присуствовали сте конференцији Међународне федерације за позоришна истраживања где сте обезбедили да Београд следеће године буде домаћин ове конференције. Да ли сматрате да Србија, у којој се за културу издваја најмање буџетских средстава, може да буде равноправан противник остатку света?
У борби за светски конгрес био је и град Шангај, па ипак ју је Београд добио. Београд и Србија имају шта да понуде, само је битно да се они људи који озбиљно раде највише помогну. Најважније је да се издигне оно што има квалитет, а да оно што није има неко друго место.