Интервју недеље

„Језици су ми отворили многа врата“

2. мај 2017.
Росана Мокус

Овог амбициозног Новосађанина потрага за знањем одвела је у Трст. Школује се да буде тумач и преводилац. Љубав према језицима открио је још као дечак, када је само гледајући хиспанске серије почео да разуме шпански, и са невероватном лакоћом био у стању да „копира“ нагласак који имају ликови у серијама. Његово име је Бојан Скробић. Течно говори 9 језика, а поред тога, са друговима је осмислио и сопствени језик за кога каже да је „нека врста његовог, оригиналног шатровачког“.

Разговор смо симболично заказали у Сремским Карловцима, у кафићу из чије баште смо имали предиван поглед на Карловачку гимназију, школу коју је Бојан завршио пре непуне две године. Висока жуто-наранџаста зграда све време нам је била на видику, а прича о данима проведеним у њој код Бојана је будила осећање носталгије. С осмехом на лицу причао је о најлепшим тренуцима из овог дела његовог живота, а то су свакако били „екскурзије и одлжење у Словенију и Румунију на Фестивал Театра на шпанском језику“. Присетио се разних представа и скечева које је с другарима из разреда припремо за разне манифестације које су се обележавале у школи. „Похађати Карловачку гимназију је дивно искуство, не бих га мењао ни за знање свих језика света!“. Последњих дана школе схватио је како је упис у Карловачку гимназију била добра одлука, а док је о томе причао у његовом гласу чуо се понос што је и он део те митске приче, дуге више од 220 година.

Његов таленат одмах је уочила разредна Јасмина, која му је већ од првог дана средње школе причала о Универзитету у Трсту (Сцуола Супериоре ди Лингуе Модерне пер Интерпрети е Традуттори, Университа дегли Студи ди Триесте), који је и сама завршила. Бојанова весела и раздрагана личност, упорност и жеља за успехом омогућила су му разна искуства. Тако је, у два наврата, био гост Летиције, професорке латинског језика, коју је упознао док је део његовог разреда учествовао у размени, коју Карловачка гимназија организује са гимназијом Бернард Русел из Рима.

Бојанова највећа занимација су језици. Течно их говори 9, а то су: италијански, шпански, енглески, португалски, словеначки, бугарски, македонски, немачки и румунски. „Поређао сам их по новоу знања које сматрам да имам“, скромно је додао када је набрајање завршио. Са жаром у очима човека који прича о ономе што воли, говорио је техникама које су од користи приликом учења новог језика. „У првих месец дана посвећујем се граматици и функционисању њених правила, а затим покушавам да научим што више речи како бих касније отишао у ту земљу и користио језик, и тако га научио још боље“. Док је причао о начинима учења језика упустио се у улогу професора, чији је циљ да што веће знање пренесе на своје ученике. Према Бојановом мишљењу, са којим би се, верујем, сложила велика већина вас читалаца, најлакши начин ућења језика јесте „инфилтрирање међу људе чији је то матерњи језик“. Под овим сматра „одлажење у средину где ћемо бити окружени језиком који желимо да научимо, где нам се људи неће обраћати ни на нашем матерњем језику, ни на универзалном, енглеском“. За Бојана, као и за све остале људе, најтежи начин је „суво“ учење уз књигу, без икаквог контакта с људима. Према његовом мишљену четири фактора који ће нас „уназађивати“ у учењу страног језика јесу: „бубање граматике напамет; невољност да се приближимо говорном језику, који можемо чути на улици; незаинтересованост за упознавање културе народа чији језик учимо и непрактиковање језику у „четири ока“ са говорником чији је то матерњи језик“.

Када је завршио излагање о најласким и најтежим начинима учења језика, конобар нам је веч увелико донео наручено. „Комплетић“ који се састоји из кафе, сока од поморанџе и два топла сендвича, подсећа га на средњошколске дане. Признао је да је овде долазио с другарицама на доручак, највише током последње године. Уз осмех се сетио да су пуно пута ишли и у пицерију поред школе, која се налази у улици Карловачких ђака.

За разлику од средњошколског, студентски живот га није одушевио. Трст, мали град на обали Јадранског мора недалеко од словеначке границе, за Бојанов укус је превише миран и често нема никаквих организованих догађаја. Оно што му се у Трсту свиђа јесте квалитет услуга које су студентима пружене. За разлику од његових другарица које живе у београдским домовима, Бојанов дом је чист, модеран и обезбеђен. Свиђа му се и што је храна у мензи разноврсна и јефтина, односно приступачна студентском буџету.

Дане у Трсту проводи учећи, сетајући се по граду или околним местима изнад Трста. Каже да га поглед са брда на цео залив сваки пут изнова очарава. Понекад оде у Словенију у шопинг, пошто тамо има „српских производа који се у Италији не могу наћи“. Један од омиљених хобија, док је у Трсту, му је бројање дана до поновног одласка у Нови Сад. Кад је код куће никад не планира шта ће да ради, већ се труди да му је сваки дан другачији и занимљивији од претходног. Понекад му се деси да се врати у Нови Сад па да кроз два дана поново оде негде, а с ким ће ићи зависи само од обавеза његових другова. Једном приликом се вратио кући за празнике, али је већ после два дана отишао с другом у Беч с изговором да иде да вежба немачки. Али то није права истина. Каже да, иако је знао да то није истина, није смео да призна да су жеља за лутањем и качењем нових слика на Фацебоок ипак били кључни мотиви његовог одласка. Иако се они који га познају понекад питају да ли му кућа уопште недостаје његова љубав према родном граду је огромна. То се види из његовог одговора на питање Где би волео да живиш? Практично не сачекавши да питање поставим до краја, као из топа одговорио је: „У Новом Саду!“

Неукротива жеља за лутањем по свету, упознавањем са новим местима, културама и људима саставни су део Бојанове личности. Уколико би своја путовања планирао до последњег детаља, спонтаност која доноси узбудљиве и неочекиване авантуре била би укроћена, а са њом и његов препознатљив карактер. Авантуристички дух га је одвео на све стране света, а поред земаља региона посетио је и Турску, Чешку, Аустрију, Немачку, Швајцарску, Шпанију, Израел, те Уједињене Арапске Емирате. Планира да, у блиској будућности, отпутује у Португал, а жеља му је да посети и Бразил.

Из Бојанових прича лако се може закључити да су му највећи ослонац и подршка чланови његове фамилије. Захвалан им је на подршци и жртвовањима које чине како би се његови снови остварили. Веома му је важно да истакне како је захвалан одређеној групи људи без којих ствари које је до сада постигао не би биле могуће. Пре свега захвалан је професорима у школи, пријатељима и фамилији, али и понеком странцу који се ниодкуда појаво у његовом животу и разним организацијама које су материјално помогле да његови снови постану стварност.
Током целог разговора остављао је утисак скромног и марљивог судента који воли оно што учи. Мада се може рећи и да учи оно воли. Као вечни авантуриста слободно време воли да проводи у природи, сам или са друштвом. Тада или шета, или вози бицикли, или планинари, а обожава да оде и на камповање, када му се за то укаже прилика.

Од свих Бојанових прича најзанимљивија је била она о његовом језику. За њега каже да је нека његова, оригинална верзија шатровачког. Настао је у периоду када су он и његови другови играли игрице на Интернету. Тада су највише били окужени Бугарима и Македонцима. Временом су почели да узимају њихове речи, модификују их и прилагођавају српском језику. С подсмехом признаје да су то интерне речи које су користили кад нису желели да их нека особа разуме.

Разговор смо завршили, наравно, причом о језицима. Бојан је страствено причао о мађарском, руском и хербрејском, које тренутно учи. А с пођеднаком страшћу говорио је и о плановим за будућност. Чим достигне, по његовом мишљењу, одговарајући ниво знања из ових језика, планира да учи албански, чешки и словачки.