Интервју-Марко Шелић Марчело
Реч може да промени расположење
Марко Шелић Марчело је српски хип-хоп текстописац, музичар и књижевник. Он је особа која не воли да чује за себе да је свестран, јер је основ свих његових активности писање. Објавио је шест студијских албума, два романа, збирку текстова и стотинак колумни за разне редакције, од којих је једна „Политика“
Осим сјајних албума, имате иза себе и две књиге, али и колумну у „Политици“. Имате очигледно потребу да јасно говорите, да поручите нешто. Да ли себе сматрате писцем или музичарем?
Није да сам ћутљив у друштву, али заправо имам далеко већу потребу да пишем него да говорим, јер мисли при писању умеју да буду дисциплиновање. Тако да сам неко, ко се једноставно, бави писањем. Будући да свира бенд, а не ја, нисам музичар, а назвати се писцем након два романа и једне збирке такође ми звучи претенциозно, посебно у времену кад си скоро па глуп у друштву ако ниси написао ниједан роман, то данас раде и особе за које се основано сумња да уопште знају сва слова. Биће времена за титуле, још их треба заслуживати.
Ви, као што је познато, важите за представника младе генерације. Каква је та млада генерација?
Радећи емисију “Перспектива”, која путује по целом региону и разговара са средњошколцима о проблемима у срединама у којима живе, стекнеш директан увид у то шта погрешних 20 година направи од деце. Сви политичари из република бивше Југославије требало би да дају оставке после гледања тих епизода. Јер свака прича о реформама, о бољем сутра, о будућности, постаје ружна, вулгарна, чисто техничка и козметичка спрам чињенице какав колективни дух влада, колико је ту беса, мржње, љутње, али неартикулисане љутње. Чуо сам осамнаестогодишњака који сматра да сви треба да се сјатимо на Косово и побијемо све живо, па и бебе, јер ће те бебе порасти, па ће клати нас.
Како изгледа процес писања једне песме? Да ли имате неке ритуале?
Ако не рачунамо проклете цигаре, ритуала немам. А сам процес може да крене са било које стране, тако што другари из бенда нешто искомпонују, па пожелимо да од тога настане песма. Дешава се и да „чујем“ музику, али не тако често, пошто не свирам и нисам музички образован, тако да од мене више крећу конкретне речи.
Чини ми се да је Ваше откриће да „реч може да промени расположење“ још од детињства. Да ли и даље мислите исто?
Не бих смео да тврдим, али надам се да сам то установио путем речи а не путем земљотреса да је ефекат сличан. Оно чега се сећам јесте да сам био привржен причи од малена, па је то тако и настало.
У Вашој књизи „Напет шоу“ дилема главног јунака је да на насиље одговара насиљем. Који је Ваш одговор на ту дилему?
Одговор вероватно није само један и мислим да је боље да га читалац сам пронађе уколико је добро постављена дилема и полемика и управо оно што се у роману дешава је потрага за одговорoм од стране различитих људи, јер не гледају сви исто на проблем, конкретно овде је насиље у питању.
Да ли мислите да сте нешто променили, да сте успели неко дете да подстакнете да се запита?
Постоје млади људи, заправо деца, која тек треба да се определе, нађу и снађу, дакле ако је немогуће променити некога ко је већ прешао на ту „тамну“ страну, онда у најмању руку оваква врста ангажованог стваралаштва има своју сврху у томе што може да определи некога ко је тренутно збуњен и трага за одговором те врсте. У овој књизи сам покушао да испричам на гадан начин куда води насиље, па сам чак био и оптуживан да сам све измислио.
Без милости критикујете државу, да ли сте икада размишљали да напустите Србију?
Стопут. И никад нисам повукао један једини потез ка томе. Нисам склон одустајању, а осим тога, дубоко верујем да тако гласи права дефиниција родољубља: радити свој посао најбоље што можеш и дати свој максимум својој земљи. Волети земљу, то је, ваљда, само оно кад то стално кличеш и китиш се њеним обележјима западајући у транс као дивље племе док игра око тотема. Зар такви људи више воле моју земљу него ја?
Шта данас представља успех у Србији? Да ли је то моћ, новац, присуство у медијима, да ли је најважније бити познат?
Идеја успети значи стићи из тачке А у замишљену тачку Б, само што се разликујемо по томе шта нам је замишљена тачка Б. Ако је неко замислио да му је успех моћ, онда колико год то звучало наопако мени, он је успео, зависи само од личног критеријума. Али проблем је кад је критеријум истоветни и онда се промени општа слика шта је успех. Код нас је на делу нешто што бих ја назвао култура сиромаштва.
