Конфликте изазивају државе које настоје да мењају глобалну слику света

Јован Милановић је генерал-потпуковник у пензији, бивши начелник за одељења ратне доктрине, војни изасланик у Алжиру и Тунису, уграђени обавештајни официр у Бриселу за праћење активности и припреме НАТО-а за агресију на СРЈ, заменик начелника Војнообавештајне службе. Почасни је генерал-лајтнант ОС Украјине.

Дан сећања у Србији обележава се као значајна вертикала нашег народа у дугој историји борбе за слободу. Које су одновне карактеристике агресије НАТО-а и шта бисте издвојили као драгоцено искуство?
Агресија НАТО-а против СРЈ 1999. Године представља злочин против мира и човечности. То је била агресија „демократских“ земаља, које су погазиле најважније демократске и цивилизацијске вредности, универзалне принципе, право, уставне институције, истину, хуманост и морал. Што се тиче драгоценог искуства, хтео бих да заџим исконску веру у себи, која током трагичних фаза није напуштала српски народ, дакле, хоћу да кажем, можемо опстати само као неподељен народ.
Били сте учесник у догађајима који су претходили агресији НАТО-а. Када сте имали прве информације да ће НАТО напасти СРЈ?
Крајем маја 1998. Године, у Лисабону, у Португалији, одржан је Самит НАТО-а. Тим поводом, неколико дана пре Самита позвао сам португалског дипломату високог ранга у један српски ресторан. Поставио сам му отворено питање у вези са дневним редом Самита. Претходно сам проучио његову биографију, имао је кључну улогу у припреми Самита. Рекао сам му да сам дошао да се упознам са „првим српским агресором“. Недипломатски, до краја. Након тога, написао сам први телеграм са насловом „Припрема НАТО-а за агресију на СРЈ“.
Обавештајне службе делују мимо очију јавности. Методе прикупљања података су све савршеније, технолошки напредније. Како се заштитити од свевидећих служби?
Обавештајне службе не делују мимо очију јавности. Све што је на земљи, под земљом, у мору и под морем, у космосу свих димензија, видљиво је. Најсофистициранија технологија је у рукама обавештајних служби. Да није тако, не би била могућа трка у наоружању и епохалном развоју ИТ технологија. Наравно, то је привилегија великих, високоразвијених земаља са монополом у њиховом развоју.
У којој мери се резултати војно-обавештајне службе темеље на делима претходника?
Обавештајна операција вођена у Бриселу, према анализи париског недељника „Левенемент ду јеуди“ означена је као трећа по значају од Другог светског рата. У емисији „Сведочење“ лондонског BBC, тадашњи командант НАТО-а амерички генерал Весли Кларк изјавио је да српска војна обавештајна служба спада у десет најбољих обавештајних служби. Мекмастер каже да „способност Срба да дођу до озбиљних обавештајних података о савезничким операцијама, упркос технолошкој инфериорности, доводи у питање способности информацијске супериорности чак и против непријатеља с тек основним способностима“. Генерал Мекмастер закључује своју анализу да је „југословенска Влада имала своје шпијуне у самом НАТО-у“.
Веома гледана телевизијска серија „Мој рођак са села“, снимана је по мотивима из Ваше биографије. Како је дошло до тога?
Телевизијска серија „Мој рођак са села“ садржи део моје биографије, у лику пуковника Вранића, од откривања мајора Бинела и у вези са тим моје евакуације из Брисела. И завршава се са периодима и догађајима његовог, односно мог вишеструког пензионисања. Јавности је познато да сам три пута пензионисан, враћан у службу, унапређиван, уздизан на више положаје, ометан и спречаван да, сходно интелектуалним способностима и стеченом искуству, наставим да радим углавном на местима где сам био тражен. Опседнут сам Вранићевим монологом о Косовском боју и српским јунацима.
Куда, по Вама, плови савремени свет? Има ли наде да у годинама које долазе уместо ратова превлада мирољубиворешавање конфликата?
Они који су се легитимно борили против фашизма, данас подржавају рађање нових фашистичких идеја. Своју борбу против тероризма у свету реализују такође терористичким методама према државама које их ничим не угрожавају. Не видим да ће у годинама које долазе превладати мирољубиво решавање конфликата, јер конфликте изазивају државе које настоје да мењају глобалну слику света.
Тероризам све више узима маха, а данак који узима та светска пошаст све је већи. Шта још треба предузети да се тај вид угрожавања слобода људи елиминише или сведе на минимум?
Прерасподелом богатства које је опљачкано треба на управљање оставити ресурсе онима којима припадају. Али, то је утопија. Био сам сведок „терористичког менаџмента у Алжиру, којима су управљале Француска и САД, једна против друге, у сукобу интереса за огромне ресурсе пустињске нафте и гаса. Провео сам тамо четири године, волим Алжир и не бих више о томе. Срећом „пролеће“ им још није дошло.
Ко су Вам били узори из редова успешних обавештајаца?
Од средњошколских дана имао сам наклоност према друштвеним наукама. Међутим, у војничкој каријери вођен сам сходно одлукама претпостављених. И у војну дипломатију, као војни изасланик у Алжиру и Тунису ушао сам на основу одлуке претпостављених и моје сагласности. Била је то класична војнодипломатска дужност, са тежиштем на развоју војноекономских односа. Читао сам о Бранку Вукелићу и Рихарду Зоргеу, били су и заувек остали моји узори.