„Због маме сам заволела балет, али сам се за каријеру изборила сама“

Фото: Гордан Јовић

Београдска балерина сарајевског шарма која уз помоћ приче оних који јој гостују у емисији слика њихове портрете

Иако су је од родног Сарајева силом одвојиле ратне деведесете године двадесетог века, с поносом истиче да је сачувала сарајевске гене. Маштање да ће се једног дана вратити у Сарајево прекинула је нагла заљубљеност у Београд оног тренутка када је сазнала да је примљена у Народно позориште. До сада је успела да испуни све што је замишљала у својој каријери, али на приватном плану ипак има још једну жељу. Солиста балета Народног позоришта у Београду од 1992. године, дипломирана педагогица, водитељка емисије „Отворено о“ на телевизији „Наша“ и мајка девојчице Искре, Дрина Дурић Пешић, каже да живи живот обичне породичне жене и да не сања велике снове, већ их сама остварује.

 

Какав је однос људи у Србији према балету као уметности и вама као уметницима?

Балетски уметници немају усклађен бенефицирани радни стаж са годинама живота, па тако морамо да чекамо да напунимо 50 година, а наша каријера завршава се са четрдесетак година. Однос према балетској уметности је као однос према уметности уопште у нашој земљи.

 

На какве сте потешкоће наилазили у својој каријери?

Од када радим на телевизији добијам анонимна писма са погрдним називима. Омаловажавање онога што сам остварила, наводно захваљујући неким везама. А све сам постигла сама. Увек сам била радна и амбициозна. И схватила сам да је добро што добијам та писма. То значи да се чује оно што радим чим то некоме смета, јер се код нас успех се не прашта.

 

Када се појавила жеља да постанете професионална балерина?

Као мала увек сам себе замишљала као балерину. Стално сам играла. Уживала сам у музици и правила кореографије. После завршетка основне балетске школе знала сам да хоћу да упишем средњу балетску школу и да хоћу да постанем члан неке балетске компаније.

 

Колико су родитељи имали утицаја на одабир Ваше професије?

Родитељи заправо несвесно утичу на избор професије своје деце. Деца због родитеља могу да заволе или замрзе одређену професију, у зависности да ли су родитељи превише одсутни од куће и колико им се посвећују. Моји родитељи нису утицали на мене, већ су пратили моја интересовања. Уз маму балерину, ја сам се заљубила у балет. Уживала сам да идем са њом на пробе и представе, да гледам како се шминка пред представу, да је гледам иза кулиса. Заволела сам ту професију, јер је моја мама била уз мене и уморна после представе или тешке пробе. С друге стране, откривала сам чари новинарству уз тату новинара, мада признајем да ми то као девојчици није било интересантно. Схватила сам да је његов посао много једноставнији и опуштенији, ипак мој први избор био је балет!

 

Зашто сте одабрали да студирате баш педагогију?

Педагогију сам одабрала, јер сам знала да је балет уметност младих и да ћу се можда једног дана бавити балетском педагогијом. Искрено, била сам и разочарана образовањем тј. необразовањем које добијате у балетској школи „Лујо Давичо“. У средњој балетској школи у Сарајеву смо ишли на опште образовне предмете са музичарима, имали смо одличне професоре. Доласком у „Лујо Давичо“ била сам затечена тиме што њихови ученици опште образовне предмете нису ни имали! Уписиване су им оцене на основу оцена из професионалних предмета!!! Никако нисам хтела да останем на средњој балетској школи.

 

Када сте се из Сарајева доселили у Београд, како сте прихватили ново окружење, друштво и град? Колико се разликовао начин живота?

У Београд сам дошла са 17 година. Тада сам мислила да ћу се вратити у Сарајево, да је долазак у Београд привремен. Али када сам дипломирала у „Лујо Давичо“ моја класа примљена је у Народно Позориште да волонтира, убрзо након тога смо полагали аудицију и примљена сам у Народно Позориште. Тада се испунио мој сан. И ја сам се заљубила у Београд!!! Што се тиче начина живота он је био исти као у Сарајеву. И тамо и овде била сам окружена људима из истог света. Много ми је недостајао наш пас Лорд, којег смо морали да оставимо. Недостајале су ми улице, позориште, мирис Сарајева… Све то било је болно кад морате силом да одете. За један дан вам се живот промени. Чак ни гардеробу нисмо понели, морали смо хитно да напустимо Сарајево, јер је мој тата Мухарем, новинар „Политике“, био ожењен Бориславом. До тада нисам знала ни које је име српско, муслиманско, ни хрватско, јер мене моји родитељи нису тако васпитавали.

 

С обзиром на то да је Ваша мама рођена Београђанка, а тата из Сарајева, да ли у Вама има више магупског београдског духа или сарајевског?

У Београд дошла 1992. gодине, овде сам двадесет година, све најважније ствари у животу су ми се десиле у Београду. Oнда могу да кажем да имам више београдског мангупског духа, али сарајевски хумор ми је у генима.

 

Да ли бисте волели да Ваша кћерка настави традицију и постане балетски играч као своја мајка и бака?

Искрено, волела бих да Искра остане у свету уметности. Има талента за игру. Не иде још увек на балет, али иде на ритмику код Милене Рељин.

 

У којој ситуацији сте били разочарани као балетски играч да сте пожелели да напустите позориште?

Било је много више лепих момената који су избрисали понекад и те неке ружне моменте.

 

Како је текла Ваша балетска, а како новинарска каријера?

За новинарство тачније телевизију заинтересовала сам се пре неких петнаестак година. Осмислила сам емисију „Свет балета“ и почела да радим на ТВ Политика. Приметили су како се сликам па сам почела да радим и друге емисије, чак и живе програме. Допало ми се то што је различито, а негде и слично са балетом. И у балету и раду на телевизији сте пред публиком. У балету их заводите игром, а на телевизији комуникацијом, ипак и за једно и друго морате имати неки шарм и харизму.

 

Када имате већу трему, пред публиком у позоришту или пред камером док снимате емисију?

Никад нисам имала трему. Ни пред излазак на сцену, ни пред почетак снимања неке емисије. Али је леп осећај и уживање присутно у оба случаја. Трему имам, не знам из ког разлога, једино када треба да будем у улози манекенке.

 

Која је Ваша највећа, до сада неостварена, жеља у каријери, а која у животу?

Желим да будем све успешнија у раду на телевизији и бављењу водитељским послом. У животу немам неостварених жеља од кад сам постала мама. Заправо имам једну, волела бих да имамо још једно дете.

 

Већ пет година на телевизији „Наша“ водите емисију забавног карактера „Отворено о“. По ком критеријуму бирате госте?

У свакој емисији је по троје гостију и са сваким разговарам посебно о њиховој каријери и животу. Гледам да то буду уметници који имају шта да кажу. Они који су занимљиви и помало интригантни. Понекад је ту и понеки гост из света естраде.

 

Који гост је на Вас оставио најјачи утисак?

Најјачи утисак оставила су свакако највећа глумачка имена; Тања Бошковић, Љиљана Благојевић, Михајло Јанкетић, Тања Петровић…

 

Ког госта до сада нисте угостили у својој емисији, а желели бисте?

Постоји и такав наравно. То је Здравко Чолић!

 

Који је најлепши моменат који сте доживели на сцени, а који на телевизији?

Најлепши моменати на сцени су оно када су почели да ми се остварују снови. Када сам добила улоге о којима сам маштала, Шпанска игра у Лабудовом језеру и Мерцедес у Дон Кихоту. Када је телевизија у питању то је свакако моменат када сам снимила своју прву емисију.