Кад упознаш себе, реагујеш према свету

Бранислав Трифуновић је глумац, продуцент, активиста и редитељ. Опробао се и као редитељ омладинске представе „Бетон махала“, ауторског пројекта новопазарских омладинаца, чије је забрањивање дигло прашину-али овој представи не треба таква реклама, као што ни Банету не треба ближе одређивање као нечијег сина и брата.

Будући да се цела Ваша породица бави глумом, нисте имали избора него да постанете глумац, или сте Ви тако желели од малена?

Ја сам био врло талентован кошаркаш, али на таленту мора да се ради. И дан данас кад ме види тај тренер који ме је тренирао, прво ме врло сочно опсује а онда ме пита како сам, зато што сам напустио баскет, тако да сам вероватно несвесно увек покушавао да побегнем од глуме, али сам се на крају увек враћао глуми. Ево сада сам већ 30 година у позоришту.

Да ли је било у кући предлога да се бавите нечим другим, превише је глумаца, па да неко има и неку другу професију?

Ми смо таква породица да некако поштујемо туђе одлуке. Никада није било никаквог наметања. Ја сам имао ту срећу или несрећу да ми цео живот кроз кућу пролазе глумци и није постојао ниједан глумац који када је чуо чиме желим да се бавим, није рекао сине немој тиме да се бавиш, има и других професија.

Је л’ и Ви то говорите деци својих колега?

Не. Управо зато говорим потпуно супротно. Ако мислиш да треба, треба добро да се промисли али никада никоме нисам говорио да се глумом не треба бавити, напротив, чак охрабрујем неку децу, спремам их за академију.

Да ли се осећате као слободан човек?

Да, мада ме реалност демантује, често. Мислим, питање је шта је слобода, у тој својој слободи увек си завистан од неког. Ако пристанеш да живиш по тим принципима и оквирима, питање је колико је то слобода. Кад гледаш са филозофске стране, не можеш да закључиш да си слободан човек, иако те нико не ограничава, иако радиш оно што волиш-питање је колико је суштинска слобода. Кад су у питању мушко-женски односи у последње време као да су се ту вредности промениле, мушка енергија као да опада, а женска је све агресивнија.

Да ли сматрате себе довољно емотивно писменим?

Мислим да сам дошао у ту фазу да сам довољно емотивно писмен. Мислим да сам успео да скинем неке стеге које су ме раније терале да будем добар, васпитан, шта год то значило. Мислим да сам, почевши више да волим себе, постао емотивно писменији, у смислу да не дам да ми се емоције урушавају тако лако. То можеш да назовеш неким калкулантским емотивним приступом, али ја мислим да није, мислим да је то суштински зрело. Кад упознас себе, онда у односу на тог себе, реагујеш према свету.

Шта за Вас значи успех? Да ли је то амбиција, неко лично осећање или оно што Вас води?

То је индивидуална ствар. Шта очекујеш од живота и шта те занима, шта те ложи у животу, то је сад питање и образовања и приступа стварима и како схваташ свет, шта очекујеш од себе у том свету. За мене ти успеси нису у вези са неким великим стварима, са неким јако битним представама или јако битним филмовима, има и тога наравно, али ме то не опредељује. Ствари које се тичу успеха, нису искључиво везане за посао, мислим да су везане за неке животне, нормалније ствари.

Представа у којој млади људи говоре о свом животу у свом граду „Бетон махала“ окарактерисана је на начин на који не би требало. Због чега је то тако?

То су људи који не знају ништа о позоришту, који то не разумеју и лично схватају и мислим да је то основни проблем. Осморо младих људи из Новог Пазара говори о ситуацијама кроз које пролазе живећи у том граду који је иначе диван, али као и у сваком другом граду, мади имају неки проблем са нечим, па смо ми у разговору са тих осморо младих људи покушавали да лоцирамо те проблеме.

Којег бисте Ви суперхероја волели да играте, Марка Краљвића или Саву Ковачевића?

Ја бих најпре играо хајдук Станка.

Због чега?

Зато што има нешто каубојски у њему. У мојој визији имао би каубојски призвук.