Интервју недеље

Језивих злочина има и биће

2. мај 2017.
Дајана Ракић

Интервју са Машаном Лекићем, новинаром

Ја се претњи не плашим, јер да се плашим не бих се бавио овим послом.

 

Психолози су утврдили да гледање и ужасавање над туђом несрећом потврђује чињеницу да је та несрећа туђа, те да смо самим посматрањем успели да избегнемо невољу и преживимо један дан. Особа која нам то преноси, а исто тако особа која је своју каријеру започела весело на Студију Б, те осетила адреналин и предала се црној хроници јесте Машан Лекић, аутор и водитељ емисије „Досије“ као и новонастале емисије „На месту злочина“.

Ви сте своју каријеру започели у оном тренутку када је криминал вребао на све стране, како је изгледао ваш каријерни почетак 90их?

Ја сам на телевизији почео да радим још 1991.године, али радио сам омладинске емисије, па сам радио као камерман-сниматељ, а црном хроником сам почео да се бавим 2001. Међутим свих тих деведесетих година сам пратио шта се догађа у црној хроници, гледао сам емисије и читао новине.

Како гледате на тај период крајем прошлог века и да ли запажате неке сличности у односу на данашњу црну хронику, данашњи криминал?

Тај период деведесетих је био много другачији него данас, пре свега јер је рат био у суседтву, Србија је била препуна оружја, пуно криминалаца се вратило са запада, створено је много криминалних група. Било је периода када је било убистава на свака три дана, само у Београду, а да не причамо о покушајима убистава, силовањима као и пљачкама. Други талас тог криминала је када је владао Земунски клан, али то је већ другачија врста криминала него деведесетих година, то су углавном била убиства из кола у покрету. Данас је неки трећи талас, прелива се много мафијаша из Црне Горе у Београду и Новом Саду, али има и доста плаћених убица који долазе из Босне и Херцеговине да заврше посао. Ти периоди не могу да се пореде, језивих злочина увек има и нажалост биће.

Поред емисије „Досије“ скоро је почела да се емитује емисија чији сте такође аутор и водитељ, која носи назив „На мету злочина“. За разлику од „Досијеа“ нови серијал се бави актуелним догађајима који су забележили претходну недељу, с тога по ком критеријуму бирате приче?

Све што се догађа обрађујемо, сваки догађај спомињемо. Све што је актуелно покушавамо да одрадимо и са друге стране, није то само сува вест. Понекад имамо неку реконструкцију, гледамо да се осврнемо на неке прошле догађаје као и да позовемо разне саговорнике.

Приликом снимања емисије „Досиј“ полиција је била отворена за сарадњу, међутим Ваша нова емисија се односи на догађаје који још увек нису разрешени, где је истрага и даље у току. Јасно је да се налазите на клизавом терену јер полиција не може да саопшти податке, које методе Ви онда примењујете за прикупљање података?

Пошто се у таблоидима свашта пише, они нас само усмеравају да ли је то тачно или није, али званичних изјава ретко када има.

Након одабира теме, Ви се спремате за снимање емисије, како то изгледа?

„Досије“ радимо као документарни филм, а емисија „На месту злочина“ се састоји из више сегмената. Након прикупљних података проналазимо саговорнике и одлазимо у архиву, затим снимамо реконструкције и све то спајамо и уклапамо у монтажи.

Ваша нова емисија „На месту злочина“ се састоји од неколико сегмената, који су то сегмнти?

Први је оно што је актуелно. Други се односи на акције, на пример шта се заправо дешава у колима интервентне полиције или хитне помоћи. Ту желимо да покажемо ко су заправо ти људи у униформи. Трећи сегмент су нерешени случајеви, то је нешто што подсећа на „Досије“, враћамо се на случајеве који су стари и по тридесет година. Наш циљ је да подсетимо да ти случајеви и даље постоје, да убицу није стигла казна. Четврти сегмент је потрага за несталима. Ја само јако срећан што радимо ту причу, драго ми је да могу да помогнем. Надам се да ћемо помоћи. Тек смо почели, видећемо.

Поменули сте да се један сегмент нове емисије односи на нерешене случајеве, који Вас је нерешен случај највише заинтригирао?

Случај Милице Барашин. Ужасно је што још увек није пронађен убица те девојчице која је убијена у Суботици пре око пет година. Њен убица није пронађен и нико не пише о томе.

Свесни смо колико је црна хроника једна од најчитанијих рубрика у медијима и да многе читаоце/гледаоце не оставља равнодушним. Ви свакако треба да будете објективни, међутим овакав посао са собом носи велику бујицу емоција, која прича Вас није оставила равнодушним?

Неке ствари морају да делују емотивно на тебе, као на пример када су деца у питању. А прича која ме није оставила равнодушним свакако ј прича о Тијани Јурић, као и о још три девојчице које су настрадале на сличан начин, а што се тиче извештавања са терена то је масовно убиство у Јабуковцу, када ј био велики број жртава које су лежале у једној улици.

Приликом снимања емисије, а и када извештавате за вести налазите се на терену, колико пута сте се нашли у непијатној ситуацији? Да ли Вам је неко некада претио?

За мене је непријатна ситуација када треба да извештавам са терена, а побуни се породица настрадалог. А да ли ми неко прети, за мене није непријатна ситуација. Ја се тога не плашим, јер да се плашим не бих се бавио овим послом.