Село које је претпело многобројне ратове и даље на ногама
Трпиња – после рата за домовину
Познато је да је овде био грађански рат, и да смо ми само бранили своје огњиште, а сад им је пало на памет да Србе прогласе ратним злочинцима
Село које је одраз истрајности
Недалеко од Вуковара, у северном делу Вуковарско-сремске жупаније, путем Трпињске цесте налази се Трпиња. На десет колиметара од Вуковара и двадесет километара од Осијека, на главној цести између ова два града налази се село које је „преживело“ Први и Други светски рат као и „Битку за Вуковар“ од које се и даље опоравља. Претежно српско становништво (90%) и даље покушава да очува и одржи ово село упркос утицајима власти као и лошој економској ситуацији која из године у годину „истребљује“ младо становништво. Главна улица која води дуж целог села из које са рачвају остале улице као и сокаци, води ка центру Трпиње. Центар красе установе које су стуб овог села, које су главна средишта мештана. Међу њима су Основна школа Трпиња, црква Вазнесења Господњег, пошта, неколико кафића, као и Дом здравља и малобројне продавницем, док је у даљем кругу центра Фудбалски клуб Синђелић.
Основна школа која је осамдесетих и деведесетих година била обасјана осмесима великог броја ученика сада се смањила до те мере да се становници питају да ли ће за коју годину бити довољно ђака да се уобличи једно одељење. Иако је све мање деце која насељавају ово село, Трпиња доста улаже у школство, па и школу која је реновирана и уређена до те мере да бисте пре сели у двориште ове школе и уживали у погледу и природи, него у неком од београдских паркова који су уређени по вишим стандардима. Црвена фасада која дозива љубав кроз зидове, велики прозори дуж целе зграде упијајући светлост дана, уливају жељу за улазак у ову зграду заштићену разнобојним цвећем. Наиме, немате утисак да улазите у школу већ у природу лепоте. Испред улазних врата стоји дрвени путоказ прекривен малим кровом са неколико црепова који наглашава да се ту налази основна школа. Како на латиници, тако и на ћирилици. Уколико случајем околности погледом не обратите пажњу на ово царство, друго чуло ће вас привући. Слух. Неизбежан је звук потока који личи на малу фонтану унутар дворишта школе. Мостић који спаја један крај дворишта са другим испод којег тече вода често је место где млађа деца проводе велики одмор. Само неколико метара од ове оазе налази се црква. Место које је током Божића и Ускрса спој љубави, пријатељства и загрљаја. Мештани овог села највише одржава та побожност. Већинско православно становништво ове празнике прославља унутар цркве током дневних и ноћних служби, додирујући једне друге по леђима како би се молитва пренела на сваког. Током палења бадњака уочи Божића могуће је присуствовати дечијим представама унутар цркве које уобличују литургију. Наспрам цркве налази се зграда општине Трпиња која по правилима на свом зиду, чија фасада је већ почела да се распада и круни уз тротоар, има велику таблу са натписом општине, како на латиници, тако и на ћирилици. Уколико се погледа наспрам левог дела цркве, пажњу могу привући дугачки спискови људи на споменику који су свој живот дали за ово село 1941.године. Није реткост видети велику кућу на неколико спратова, али исто тако није реткост видети кућу коју су обгрлиле биљке које нико не сече као и грање које дају до знања да је кућа напуштена. Куће без црепова и прозора. Затворене капије. Многе куће су реновиране али и даље постоје оне које имају видљива удубљена по зидовима од граната које су погодиле ово српско село 1991.године током рата. То је рат којег се мештани добро сећају и који ни после двадесет година не могу да забораве. Рат који је узео за руку све младе становнике овог села и одвео у нове животе преко граница државе. Кад-тад се врате. Остале су им породице ту, улице које су памтиле њихово одрастање и вршњаци који нису успели да уплове у бољи живот. Врате се да их виде, а неки и да се хвале својим животним успесима. Једном годишње дође и тај дан. Дан када село поново поприми спектар боја које указују на бољи живот. Тај дан је Спасовдан. Међу становницима познат као „кирбај“ или како ми то називамо – прослава села.
„Шатори, рингишпил, тезге, жива музика, на стотине људи. Све су то асоцијације на период када сам био тинејџер и када би славили кирбај“, присећа се мештанин села који је након рата напустио своје родно место оставивши своје родитеље, сада већ пензионере.
Некада фирма за производњу среће, а сада?
Пензионери! Становништво које доминира овим селом. Некада узорни радници фабрике „Борово“, а сада људи који и са својих седамдесет година обују гумене чизме, навуку исцепани остарели комбинезон, ставе качкет на главу и крену пут њиве, не би ли обезбедили још неки приход поред пензије која не износи ни 1200 куна (20 000 динара) и не покрива најосновније животне потребе. Горе поменута фирма „Борово“ некада је била нада за бољи живот, место које је спајало становнике оближњих села, запошљавала и преко 20 000 радника, а сада само обична остарела зграда која се брине за свој опстанак. То је фирма која се бавила производњом гума и обуће, као и производњом среће у људима који су били запослени у поменутој. А онда? Онда долази рат! Неколико граната, тенкова, пуцњава и фирма бива оштећена. Ни након двадесет година не успева да врати онај „темељ“ који је одржавао толико људи у животу. Рат је појава коју мештани помињу у свакој причи, дотичући се свакојаких тема, позивају се на период пре рата, на цветно доба.
Битка за Вуковар
„Чучала сам иза шпорета за огрев у ћошку куће, затворених очију, бројећи гранате које падају. Бројала сам их и молила се Богу да ме сачува. Сваки пут када би пала нека од њих, дрвени прозори на кући су се тресли. Стакло се тресло“, присећа се шездесетогодишња мештанка села.
Током „Битке за Вуковар“ Трпиња је била штићена као „бели медвед“ нису дозвољавали да се продре даље од Трпињске цесте. Управо због тога Трпињска цеста била је центар те битке. Мештани тај период памте као колоне тенкова које су кренуле да пробију барикаду код кафића „Цирих“, а то су и успели. Након неколико дана то је било „гробље тенкова“. Све у свему, након много изгубљених живота и борбе за домовину, Срби из Трпиње бивају означени као ратни злочинци. Десет Срба бива оптужено за убиства хрватских цивила. Након претрпљеног страха и губитка најближих током рата, мука ових Срба не престаје. Остаје само нада да ће доћи боље време и да ће и то мало омладине што даје живот овом селу дочекати године које ће памтити са осмехом на лицу. Или ће ипак као и остали сељани напустити своје родно место у потрази за бољим животом.
Последњи радови
Студентски радови23. јун 2017.Трпиња – после рата за домовину
Интервју недеље2. мај 2017.Језивих злочина има и биће
Студентски радови19. април 2017.Тукао ме, а није знао зашто