Одјек времена прошлог

Одјек времена прошлог

 

 

Свако ко пролази Градским парком, буде одушевљен једним од историјски најзначајнијих делова Земуна, изненађен лепотом и остацима прошлости, на које наилази, ходајући дуж главног пута. Прво, што свакио примети јесте зид, поглегао духу времена, остатак карантина, који се налазио на овом месту пре два века и који је примао изморене и глађу скрхане путнике, који би допутовали са друге стране реке Саве, у тадашњу Аустро-Угарску. Пут даље води до две цркве, православне и католичке. Ова уточишта, барокног стила, на растојању од само неколико метара, биле су изграђене  ту, са циљем да пруже утеху путницима из карантина. И као да то није довољно, овај амбијент допуњују споменик Алфонсу де Ламартину, споменици који оличавају партизане и биста Бранка Радичевића. Да, свако ко пролази Градским парком бива одушевљен, али тек када му поглед падне на велелепну грађевину, осветљену канделабрима, застаје му дах. Ова зграда, признати споменик културе, који чине две грађевине у ренесансном и пост-сецесионистичком стилу, формирајући атријум, јесте једна од еминентних, образовних установа Београда – Земунска гимназија. Одјек прошлих времена, забележен је и у унутрашњости грађевине.

Реална гимназија у Земуну

 

Потреба да се, у Земуну, граду на магистрали Солуна и Беча, оснује Реална школа, која би младима пружала образовање, какво је било ускраћено у, постојећим земунским школама, јавила се пре век и по. Основана је као трећа гимназија у Србији, после гимназија у Сремским Карловцима и Новом Саду, у време када је Земун припадао Аустријском царству, имала је тек двадесетак ученика, који су наставу похађали на немачком језику. Крајем деветнаестог века, одиграва се преображај Мале реалке у Велику реалку, из које Земунска гиманзија прераста у Реалну гимназију. Убрзо затим, на иницијативу професора, донешена је одредба о употреби ћирилице. У време оба светска рата, зграду су користили војници, после којих гимназија наставља са нормалним радом и у своје редове, по први пут, прима девојке. Гимназија какву данас познајемо, ради од средине двадесетог века. Земунци дарују прве књиге гимназији и библиотека, стара колико и сама школа, стиче завидан опус. Велико књижевно богатство, уништено је пред крај Другог светског рата. Међутим, и поред тога, библиотека поред хиљаде књига, колико данас броји, поседује и њих стотинак, које по антикварној вредности, припадају оштим споменицима културе. На њеним полицама, налази се велики број дарованих књига – легата. Земунска гимназија, од оснивања, до данас, била је обележје Земуна, а од оснивања Ђачке читаонице, постала је културни центар Земуна. Такође, иницијатива и помоћ, онима којима је потребна, никада нису недостајали земунским гимназијалцима. Акција “Срцем за Марково срце”, када су ученици помогли свом другу да оздрави, проглашена је Подвигом године. И много великих људи је изнедрила Земунска гимназија. Давид Албахари, Сава Шумановић, Мирослав Поповић, Горан Паскаљевић, Милош Ђурић и Милан Бесарабић, само су неки од њих.

Горан ПаскаљевићСава ШумановићДавид Албахари

 

Ученици ове школе, носе је са собом дуго по завршетку матуре, она остаје негде у њима, а повратак у њу, буди посебно осећање, о коме сведочи Давид Албахари – “Не постоји ништа узбудљивије од повратка на место које је остало у човеку, и носи се као драгоценост. Нису у питању само речи и осећања, већ нешто неизречиво, оно што човеку казује да је тамо где заправо треба да буде. Сваки повратак у Гиманзију је само долазак на то место са којег никада нисам отишао”.

Земунска гимназија