Партнер је судбина

Још од „Зоне Замфирове“ код нас није била оваква помама за биоскопима, није било ситуација када се за филм домаће продукције тражи карта више и резервише се дан раније. Такав случај је започео филм „Шишање“, а наставио „Монтевидео, Бог те видео“, који је за нешто више од месец дана погледало око 200 000 људи. У оба филмска остварења, млади глумац играо је једну од главних улога. То је био чувени Реља из „Шишања“ и Мулутинац из „Монтевидеа“, али кратко и јасно Виктор Савић.
 
Бекство са улице
 
Виктор Савић је рођен 14.9.1983. у Београду, тачније на Топчидерском брду. Тамо је живео до друге године, а онда се преселио на Баново брдо. Као клинац, обавезно је тренирао један спорт и имао још једну ваншколску активност. И то је била глума. 
 
На почетку
 
Зашто глума? Можда ћу многе разочарати, али то ми је некако најлакше. То радим најлакше и најопуштеније се осећам. Било ми је једноставно природно. Ишао сам код Мике Алексића у драмски студио 9 година, и за све то време кад би ме неко питао чиме ћеш се бавити мени је некако било природно и логично да је то глума. 
 
Био је пети разред када је кренуо код Мике на часове. Дошао је потпуно неспреман, знао је песму „Опсесија“ групе Беат стреет и још једну рецитацију. Ипак, успео је да се упише и остане ту до Академије. 
 
Нисам нешто био превише заљубљен као клинац нити су моји родитељи имали неку амбицију да постанем глумац и познат. Они су желели да ме склоне са улице. Једноставно, скапираш да кроз глуму можеш да будеш астронаут, нинџа, каубој, и да оствариш све те дечије маштарије. Ето то је тај осећај који ме је уствари одвео на тај пут.
 
Драмски студио Мике Алексића није функциносао тако да се неко труди да ти постанеш глумац, нити су  спремали аматерске представе. 
 
Није било форсирања, као да си ти ту да би постао глумац. Ту си да би постао човек и да би био успешан чиме год се бавио, наравно концентрисан, свестан и посвећен како свом послу тако и животу. Можда баш зато што сам имао ту слободу избора, одлучио сам се за глуму.
 
Када би издвајао због кога је почео да се бави овим послом, није ни због кога, него једноставно због тога шта та професија представља. Има, наравно, омиљене глумце и то су стварно најбољи глумци нпр. Роберт Де Ниро.
 
Не волим кад кажу да су ту Роберт Де Ниро и Ал Паћино па ко се за кога одлучи. Де Ниро је много бољи и озбиљнији глумац, али добро то је само моје мишљење. Ту су, наравно, много домаћих глумаца и глумица, не бих никог издвајао, то су ми сад већ колеге.
 
Виктор Савић
 
Преживљавање у групи – успех
 
Кад помисли на први успех, опет помисли на Мику Алексића. Свако преживљавање у групи био му је велики успех, јер су постојала разна правила. 
 
Правила у групи су била строга. Ако три пута закасниш – ћао. Ако не урадиш домаћи – ћао. Ако не прочиташ књигу – опет ћао. Ако се глупираш – опет. Ако си лош у школи, исто. Нисам увек могао да испоштујем баш сва та правила, и сваки останак у групи ми је био велики успех. Поред кућног и уличног васпитања, то Микино васпитање сматрам најважнијим. То ми је и одредило пут. 
 
Мика није спремао целу групу за пријемни, јер је веровао да свакога може да спреми да буде добар за тај један пут и да се упише. А да ли је тај за то или није, то се тек касније испостави, а он није желео да прави такву грешку. Ко је желео, он га је спремао. Виктору  је то било јако трауматично. 
 
Он нам је рекао да код куће имамо родитеље и породицу да нам говоре да смо најлепши и најпаметнији, а да је он ту да нам говори шта не ваља. И мени је за самопоуздање било потребно да ми неко ко ме не познаје каже да ли сам за то или не. Тако сам пред пријемни напустио групу. Прво сам сам бауљао, а онда сам последњих десет дана отишао код Владана Гајовића. Он ми је баш доста помогао. Чак ми је и променио монолог. Код Мике сам јако дуго радио Анђелка из „Чуда у Шаргану“, и ту сам имао малу блокаду. А још сам био и млад и несигуран у себе, а још кад чујеш шта све код тебе не ваља… Владан Гајовић ми је освежио самопоуздање и јако сам му захвалан за то. Нисам бриљантно спремио, али сам био природан. Помешао сам имена писаца, песме, био сам у хаосу. Али, оно што су препознали, а то ми је и Ана Ђорђевић која је гледала пријемни рекла, јесте природност коју имам. Испада да нема везе колико се дуго спремаш.
 
Мој тим
 
Са факултета носи најлепше успомене. Ту је стекао пријатеље за цео живот. 
 
То тако брзо пролети, да смо на четвртој години сви били шокирани што је готово. Иако си по цео дан тамо, време је јако испуњено, па је све то занимљиво. Одличан је то осећај – класа, људи са којима си по цео дан, проблеми, решавање проблема. После се стичу колеге, а ту прави пријатељи, твој тим. 
 
Највећа подршка у послу су му родитељи и пријатељи, па чак му је и свака критика нека врста подршке.  Већ дуго има договор са Вуком Костићем, добрим пријатељем и колегом, да један другом буду подршка у том смислу, да шамарају и освешчују један другог . 
 
Виктор и Вук
 
Глума црвених очију – катарза
 
Улоге не спрема штреберски, са неком гомилом књига. Све то долази природно, спонтано, размишља о лику, о радњи, и то се све некако уклапа на пробама. Једини пример да је јако дуго обликовао лик је филм „Шишање“, јер су снимали више од две године. У међувремену су се свакакве ствари дешавале  међу навијачима, па је сваки дан имао прилику да се поново врати на  лик Реље. Наравно, радо се сећа и неких других улога.
 
 Занимљива ми је била и „Мандрагола“, па Пас у „Плавој птици“. Али, једини моменат катарзе сам доживео у „Великој драми“. Таква је тема представе, просто ме дира као човека. После те последње сцене ми се стварно тресу руке, очи су ми црвене. Раније ме је било срамота када други причају како не могу да се смире после неке улоге, а, ето, на крају сам и ја то доживео. То ми је значило јер сам већ почео да се бринем, да се питам да ли треба да се бавим глумом ако не могу то да доживим. Мислим, ако је мој домет да изговорим нешто на природан начин, тако може глумом да се бави и неки тенисер или манекенка.
 
Реља ВС. Милутинац – две велике улоге
 
Вођа групе скинса и вођа репрезентације. У обе улоге се осећао сигурно.  Али не би да га неко ставља у калуп неког вође. Волео би да игра што више различитих улога и ликова у току своје глумачке каријере и мисли да много чини екипа са којом ради, олакшава или отежава. 
 
Све функционише као фудбалски тим, да ли си у позоришту или на филму, наравно битно ти је са ким сарађујеш. Професор код кога сам студирао, Влада Јевтовић нас је учио да је „Партнер судбина“. Ето у те две ситуације, „Шишање“ и „Монтевидео“, судбина је била на мојој страни. Имао сам стварно изврсне глумачке партнере.
 
Шишање
 
Овај млади глумац не би волео да га памте по одређеној улози. Највише воли када га људи препознају и знају по имену и презимену. Никада се не увреди ако му неко добаци Чанчаре или нешто друго. Али не би волео да добије надимак по некој улози. То и говори колико си успешан, ако те не памте по једној улози значи да си имао више добрих улога.
 
Музика и провод
 
Када хоће да се одмори, ту је музика. То му је број један од вентила. 
 
Без музике не могу да замислим живот, постоје неке песме које морам да чујем сваки дан. Што се излазака тиче, свуда могу лепо да се проведем, и на хаусу и на народњацима. Чак могу лепо да се проведем и на неком рок зезању, иако то не готивим. Волим да седнем, имам свој простор, не волим да се гурам и да зујим на десет места. Једино место где ми гужва прија је клуб “Пластик”
 
Бошко Буха – бајке
 
С обзиром да му је Бошко Буха матично позориште, пристрасно препоручује чак и овим старијим, дечије представе.
 
 Ја се некако лепо осећам кад одгледам неку праву бајку, а у позоришту Бошко Буха има таквих представа. Ево сада смо обновили једну стару бајку „Василиса прекрасна“ која је одиграна преко 200 пута и сада је обновљена са млађом поделом. Да се ја питам волео бих да се обнове све старе бајке, то су оне праве бајке и осећај као кад би сад на РТС-у почео да се пушта Душко Дугоушко.
 
Монтевидео – улога др Милутина Ивковића Милутинца 
 
Због улоге Милутинца, пре свега имао је фудбалски кастинг, морао је да покаже знање са лоптом, да би дошао до глумачког кастинга. Када је прошао први, прошао је и други. Како каже Виктор, можда му је тај први део био и лакши, пошто фудбал игра цео живот.
 
Играти лик Милутинца била је пре свега велика одговорност и част. Тада се фудбал много разликовао од фудбала сада, уопште приступ том спорту. Тада фудбалери нису билии професионалци, него су имали своје друге послове као што је Милутин Ивковић био доктор. Доста сам се распитивао о њему и била ми је највећа част да играм капитена тој некој младој генерацији. Било је у појединим тренцима напорно, али некако знаш зашто то радиш.
 
Најтеже што је било одглумити у вези са ликом био му је ауторитет који је Милутинац поседовао. Он је био строг и имао је озбиљан приступ, али је био прави ауторитет. Људи увек цене праве ауторите.
 
Нисам желео да испаднем као неки арогантни лик који иде и наређује около, да глумим неког тату, него да једноставно будем прави ауторитет.
 
Монтевидео
 
Љубавна прича
 
Кроз филм „Монтевидео“ провлачи се љубавна прича између Еле и Милутинца. Виктор напомиње да је са колегиницом Тамаром Драгичевић, која глуми лик Еле, сарађивао  на исти начин као са остатком екипе, дакле одлично. 
 
Нисмо имали тренинге три месеца пре снимања, али доста смо слушали о Ели и о Милутинцу, о њиховим животима и љубави. Имао сам прилику да упознам Милутинчеву ћерку, тако да смо из свих тих прича скапирали. Имали смо прилику и да читамо писма која је Милутинац слао Ели када је био у логору.
 
Импресије
 
Све време док сам гледао филм први пут на премијери, седео сам са Ацом Радојичићем који игра Балерину, и коментарисали смо колико је добар филм. То је било све од коментара. Најзад неки филм који оставља наду, љубав, прави домољубив филм.
Почели смо са снимањем наставка филма, па кад се вратим из Уругваја где се играју кључне сцене, видимо се са новом причом.