Jедан заборављен ум

Називају га српским Жил Верном. Писац је првог научно-фантастичног романа и утемељивач овог жанра на нашим просторима. Некада је био међу најчитанијима, данас ретко споменут, а још ређе читан. Занатлија, ратник, учитељ, кафанџија, новинар, писац, уредник.

У доба турске владавине југозападном Србијом, у прибојском селу Глог 1839. године рођен је Лазар Комарчић, у многобројној породици која се тада презивала Комарица. Честе буне и устанци српског народа најранији су призори којих се сећао из детињства. Догађаји у којима му Турчин Осман убија брата од стрица и хапшење оца, који је успео да избегне из затвора, оставиће трага на Лазаров живот. Отац одлази у Ваљево након чега мења презиме, док мајка Спасенија остаје сама са четворо деце. У времену у ком је „свак чувао своју кожу и имовину” она се сналазила како је знала, скупљаjући храну како би прехранила своје „сужњеве”. Када је отац Милинко зарадио мало новца успео је да пребаци породицу преко Мокре Горе у Ваљево. Убрзо после доласка Лазару су умрла оба родитеља, а о њему је бринуо црквењак Данило. Након завршене основне школе и добро савладаног заната, Лазар се преселио у Београд. Наставио је са радом, а у слободно време је похађао гимназију и учио немачки и француски. У време турског бомбардовања Београда, 1962. године, придружио се браниоцима. Удар гранате и губитак три средња прста десне руке приморали су Лазара да се удаљи од заната и окрене нечему новом да би преживео. Пет година касније положио је учитељски испит, али се на наговор сестре преселио у Шабац како би јој помогао у вођењу кафане. Свој рад у кафани назвао је „моји универзитети”: „У сеоску механу улећу људи онакви какви су, по срцу и по духу, дивљаштву и потомству. Сеоска је механа једна узвишица за посматрање оног што је здраво и онога што је болесно у животу једног народа.”

„Гледати у звезде – то је гледати у вечност…”

Добро познавање људи и прилика послужило је Комарчићу да својим будућим ликовима удахне живот. Јер, управо је обичан човек, који се бори за живот и слободу, главни јунак његових дела. Прве рукописе почео је објављивати у листовима „Србија”, „Будућност”, „Исток” и „Збор”.

Није се устручавао да критикује власт, а свим силама борио се за јаку и уједињену Србију и срећан живот осиромашеног сељака. Вешто је предлагао промене и реформе у друштву, а временом је мењао своје политичке видике, да би на крају остао упамћен као „обреновићевац”. Рађањем првих политичких странака 80-тих година 19. века, Комарчић постаје главни уредник напредњачког листа „Видело”. Тих година започиње и свој књижевни рад. Као зрео човек знао је да цени све оне који су допринели бољитку српског народа, па је у делу „Драгоцена огрлица” редове посветио добротвору Илији Коларцу, роман „Два аманета” Михаилу Павловићу, а у листу „Видело” издао је додатке посвећене Вуку Караџићу и Димитрију Давидовићу. Такође, у оквиру напредњачког листа увео је подлиске за књижевну критику, уметност и науку и унапредио унутрашњу и спољну дописничку службу. У рубрици „Из науке” приказивао је читаоцима њена дотадашња достигнућа. Своје занимање за науке, првенствено астрономију и филозофију, пренео је и на своје ликове.

Последње деценије 19. века Комарчић објављује два романа: „Један разорен ум (првобитно назван Кант нашег доба) и „Два аманета”.

Својим реалистичним писањем успео је да наслика живот у Србији с краја 19-ог века и верно прикаже мале људе и господу, сељаке и имућне трговце, кафане, судове као и односе у породици и међу пријатељима. Ликови студента Веље у роману „Један разорен ум” и Љубише у „Два аманета” растрзани су између стварности, у којој се преплићу несрећне љубави и болести, и између свог, замишљеног света. У њему су, као и сам Комарчић, често загледани у васиону, у звезде и у непрекидном преиспитивању о пра-почетку света и нашем месту у њему. Тако расејане, друштво их је одбацивало и проглашавало лудим. Најпознатије пишчево дело предстаља први српски научно-фантастични роман „Једна угашена звезда”, који је наградила Српска краљевска академија. Иако је у своје доба био међу најчитанијим писцима, критичари и историчари књижевности ретко су га спомињали и самим тим одбацивали његове заслуге српској књижевности, поготову увођење нових форми као што су фантастични и криминалистички роман. Неки наводе да је разлог неприхватања Комарчићевог рада искорак у односу на време и простор у којима је писао, док други сматрају да је његово политичко опредељење допринело томе.

Када се Напредна странка распала, а лист „Видело” престао да се штампа, Лазар Комарчић је остао без средстава за живот. Умро је на свој рођендан 22. (9) јануара, 1909. године.