Називају га српским Жил Верном. Писац је првог научно-фантастичног романа и утемељивач овог жанра на нашим просторима. Некада је био међу најчитанијима, данас ретко споменут, а још ређе читан. Занатлија, ратник, учитељ, кафанџија, новинар, писац, уредник.
У доба турске владавине југозападном Србијом, у прибојском селу Глог 1839. године рођен је Лазар Комарчић, у многобројној породици која се тада презивала Комарица. Честе буне и устанци српског народа најранији су призори којих се сећао из детињства. Догађаји у којима му Турчин Осман убија брата од стрица и хапшење оца, који је успео да избегне из затвора, оставиће трага на Лазаров живот. Отац одлази у Ваљево након чега мења презиме, док мајка Спасенија остаје сама са четворо деце. У времену у ком је „свак чувао своју кожу и имовину” она се сналазила како је знала, скупљаjући храну како би прехранила своје „сужњеве”. Када је отац Милинко зарадио мало новца успео је да пребаци породицу преко Мокре Горе у Ваљево. Убрзо после доласка Лазару су умрла оба родитеља, а о њему је бринуо црквењак Данило. Након завршене основне школе и добро савладаног заната, Лазар се преселио у Београд. Наставио је са радом, а у слободно време је похађао гимназију и учио немачки и француски. У време турског бомбардовања Београда, 1962. године, придружио се браниоцима. Удар гранате и губитак три средња прста десне руке приморали су Лазара да се удаљи од заната и окрене нечему новом да би преживео. Пет година касније положио је учитељски испит, али се на наговор сестре преселио у Шабац како би јој помогао у вођењу кафане. Свој рад у кафани назвао је „моји универзитети”: „У сеоску механу улећу људи онакви какви су, по срцу и по духу, дивљаштву и потомству. Сеоска је механа једна узвишица за посматрање оног што је здраво и онога што је болесно у животу једног народа.”
„Гледати у звезде – то је гледати у вечност…”
Добро познавање људи и прилика послужило је Комарчићу да својим будућим ликовима удахне живот. Јер, управо је обичан човек, који се бори за живот и слободу, главни јунак његових дела. Прве рукописе почео је објављивати у листовима „Србија”, „Будућност”, „Исток” и „Збор”.
Није се устручавао да критикује власт, а свим силама борио се за јаку и уједињену Србију и срећан живот осиромашеног сељака. Вешто је предлагао промене и реформе у друштву, а временом је мењао своје политичке видике, да би на крају остао упамћен као „обреновићевац”. Рађањем првих политичких странака 80-тих година 19. века, Комарчић постаје главни уредник напредњачког листа „Видело”. Тих година започиње и свој књижевни рад. Као зрео човек знао је да цени све оне који су допринели бољитку српског народа, па је у делу „Драгоцена огрлица” редове посветио добротвору Илији Коларцу, роман „Два аманета” Михаилу Павловићу, а у листу „Видело” издао је додатке посвећене Вуку Караџићу и Димитрију Давидовићу. Такође, у оквиру напредњачког листа увео је подлиске за књижевну критику, уметност и науку и унапредио унутрашњу и спољну дописничку службу. У рубрици „Из науке” приказивао је читаоцима њена дотадашња достигнућа. Своје занимање за науке, првенствено астрономију и филозофију, пренео је и на своје ликове.
Последње деценије 19. века Комарчић објављује два романа: „Један разорен ум (првобитно назван Кант нашег доба) и „Два аманета”.
Својим реалистичним писањем успео је да наслика живот у Србији с краја 19-ог века и верно прикаже мале људе и господу, сељаке и имућне трговце, кафане, судове као и односе у породици и међу пријатељима. Ликови студента Веље у роману „Један разорен ум” и Љубише у „Два аманета” растрзани су између стварности, у којој се преплићу несрећне љубави и болести, и између свог, замишљеног света. У њему су, као и сам Комарчић, често загледани у васиону, у звезде и у непрекидном преиспитивању о пра-почетку света и нашем месту у њему. Тако расејане, друштво их је одбацивало и проглашавало лудим. Најпознатије пишчево дело предстаља први српски научно-фантастични роман „Једна угашена звезда”, који је наградила Српска краљевска академија. Иако је у своје доба био међу најчитанијим писцима, критичари и историчари књижевности ретко су га спомињали и самим тим одбацивали његове заслуге српској књижевности, поготову увођење нових форми као што су фантастични и криминалистички роман. Неки наводе да је разлог неприхватања Комарчићевог рада искорак у односу на време и простор у којима је писао, док други сматрају да је његово политичко опредељење допринело томе.
Када се Напредна странка распала, а лист „Видело” престао да се штампа, Лазар Комарчић је остао без средстава за живот. Умро је на свој рођендан 22. (9) јануара, 1909. године.
Последњи радови
Интервју недеље4. септембар 2013.СПОРТ ЈЕ НАЈВЕЋА МОГУЋА ЗАБАВА
Интервју недеље31. јул 2013.ЦРВЕНО, ЖУТО, ЗЕЛЕНО – ЗНАМО ЛИ ШТА ЈЕДЕМО?
Интервју недеље16. фебруар 2013.УМЕМО ЛИ ДА КОМУНИЦИРАМО?
Студентски радови21. јануар 2013.Jедан заборављен ум