Соњин храст

Легенда југословенске кинематографије. За собом оставила низ запажених филмских улога у више домаћих култних остварења. Била је аутор неколико авангардних филмова. Њене реченице се и данас цитирају у свакодневним ситуацијама. Либерал. Била је лепа, храбра, виспрена, талентована, надасве јединствена. Соња Савић.

Соња је рођена 1961. године у Чачку. До своје друге године је живела у улици Девет Југовића у Чачку, када се са родитељима сели у Београд. Као врло мала је почела да иде на часове глуме код Бате Миладиновића. Завршила је нижу балетску и музичку школу, а породични пријатељ Каменко Катић јој је рекао да се ипак определи за глуму. Иако је и у то време било тешко, уписала је Факултет драмских уметности у Београду када је била други разред средње школе. Дипломирала је 1982. године у класи Миње Дедића заједно са својим колегама и великим пријатељима међу којима су били Светислав Гонцић, Оливера Јежина, Бранимир Брстина, Зоран Цвијановић, Жарко Лаушевић.

Дебитовала је 1977. године у филму „Лептиров облак“ где је играла заједно са колегом Зораном Цвијановићем. Осамдесетих година је остварила значајне улоге у филмовима „Живети као сав нормалан свет“, „Нешто између“ а за улогу непоновљиве Дечке у филму „Шећерна водица“ је 1984. добила награду Златну арену на фестивалу у Пули. Након тога, уследиле су улоге у култним остварењима „Балкански шпијун“, „Уна“, „Давитељ против давитеља“ и „Живот је леп“ за који је награђена на фестивалу у Венецији 1985. и за који јој је певачица Беби Дол, за музичка извођења, позајмила глас.

„Никада није расправљала о својим улогама осим да су јој биле психички тешке“, каже Соњина мама Микаина Савић. Награде није волела. Била је скромна у оцени своје личности и чинило јој се да није довољно давала себе у својим улогама. Напустила је каријеру у Америци јер је била исувише везана за родитеље, пријатеље и Србију.

У другој половини осамдесетих година су наступиле запажене улоге у филмовима „Мајстор и Шампита“, „Секула и његове жене“, „Црна Марија“, „Чавка“, „Браћа по матери“ и „Како је пропао рокенрол“.

Није много волела изласке са друштвом и седељке. Увек је бирала читање. Много је волела да чита. Чак претерано. Мајка јој је једном приликом рекла да прекине са читањем сматрајући да се тако све више удаљава од људи. Веома је поштовала стране глумце као што су Клинт Иствуд, Марлен Дитрих, Жан-Пол Белмондо, Мерилин Монро и Џин Сиберг, а омиљени филм јој је био „До последњег даха“.

Соњини родитељи су се 1990. године вратили у породичну кућу у селу Доња Горевница надомак Чачка због болести Соњине баке. Према речима мајке Микаине Савић, Соња је често долазила у своје родно место. Волела је и прелепе пределе Каблара, одакле јој је мајка, где је често као мала ишла у дуге шетње са својом баком.

Деведесетих година је остварила улоге у филмовима „Ми нисмо анђели“, „Ни на небу ни на земљи“, „Урнебесна трагедија“ и „Танго је тужна мисао која се плеше“. Након 1995. се изгубила из јавности. У тадашње време је једном приликом изјавила да је се Србија не сећа. Генерације људи између 1957. и 1963. године је сматрала изузетним, самониклим, светским, а себе као најмлађу сестру своје генерације која је врло поносна на своје пријатеље. Веома је поштовала личности као што су Ивица Вдовић ВД, Милан Младеновић, Душан Којић – Која, које није интересовала држава и партија, које је сматрала истинском „децом асфалта“. Своју младост је описивала као „ноћи које су биле пустиње где су владале њене генерације, када није било медиокритета и скупих аутомобила“.

Будући да је крајем 90-их и почетком 2000-их нису много ангажовали редитељи, почела је да снима авангардне, документарне филмове и монодраме. Њен најзапаженији ауторски документарни филм је „Шарло те гледа“ који је посвећен њеној генерацији новог таласа и Ивици Вдовићу ВД-у, бубњару бенда Шарло акробата.

Велики повратак на филм је остварила улогама у словеначким остварењима „Хлеб и млеко“ и „Од гроба до гроба“, а у домаћој кинематографији у „Виртуална стварност“, „Југ југоисток“ и серији „Вратиће се роде“.

Соња је нажалост преминула 23. септембра 2008. године у свом стану у Београду у четрдесет и седмој години живота. Последњу улогу је одиграла у филму „Забрањена љубав“.

Мама Микаина Савић данас живи у породичној кући Савића у Доњој Горевници, и иако јој је тешко, и даље жели да нам говори о њеној Соњи. У кући постоји спомен соба у којој се чувају Соњине фотографије са разних доживљаја, снимања и сусрета; признања, књиге, дневници, намештај. Посебно упечатљив је дневник у којем је писала о својим размишљањима са само 11 година, и који је поклонила својим родитељима.

Микаина је завештала своје имање граду Чачку и чачанској галерији „Надежда Петровић“ у намери да то, после њене смрти, постане спомен дом Соње Савић. Прошле године је изашла монографија „Соња Савић – отворена страница“ која детаљно описује Соњин живот кроз речи колега, пријатеља и сарадника који су је познавали. Ове године је покренута и идеја да се мали градски парк код железничке станице у Чачку назове по овој несвакидашњој глумици.

Велико дубоко двориште имања Савића, које је пуно животиња и дрвореда малих храстова, пред капијом заклања и својом раскошном крошњом чува један велики храст. Дрво пред којим би се Соња, кад год је долазила у посету родитељима, увек прекрстила и које би три пута пољубила. Никада није дала родитељима да га посеку. На њему данас стоји натпис „Соњин храст“.