Интервју недеље

У ГЛУМИ САМ ВИДЕЛА ЖИВОТ У МАЛОМ

25. октобар 2013.
Dusan Veselinovic

„Из школе сам бежала у позориште, а не на улицу.“

Глумицу Данијелу Врањеш знамо по запаженим улогама у филмовима „Она воли Звезду“, „Муње“, „Чарлстон за Огњенку“, „Кориолан“, „Артиљеро“ и у представама „Вртешка“, „Црвена“, „Фејк порно“, „Фејкбук“, „Павиљони“, „Коса“ и многим другим. У раном узрасту се из Сремске Митровице преселила у Земун где и данас живи. Завршила је Факултет драмских уметности у класи професора Миленка Маричића заједно са Николом Булатовићем, Паулином Манов, Владиславом Михаиловићем, Небојшом Илићем, Наташом Марковић… Пријатна је, духовита, отресита, енергична и знатижељна. Воли фитнес, рокенрол, Лану Дел Реј, Иву Андрића и Чехова, филмове Alphaville и Cloud Atlas. Како напомиње, у скорије време би требало да заигра у новом филму Јанка Баљака.

У време док сте похађали Земунску гимназију често сте бежали из школе у аматерско позориште „Сусрет“. Шта је то позориште за Вас тада представљало?

Све. То је била нека врста оазе. У тој групи су били Марко Гверо и Миша Капор, обојица веома талентовани глумци и моји другари. И дан-данас се волимо и поштујемо. Било је то лепо време када је чланарина у аматерском позоришту била бесплатна. Од Саше Волића, који је водио студио,  тада сам први пут чула да сам талентована за глуму. Од тог тренутка сам почела да размишљам о себи на тај начин. Када кажеш „бежиш из школе“, то звучи грозно, али сам бежала на себи боље место, а не на улицу. Децо, немојте бежати из школе! (смех)

Уписали сте Правни факултет, али тамо више никада нисте крочили…

Па као и многи други! (смех)

Сви познајемо барем неколико таквих. Шта је то, поред Правног факултета, свирања флауте, цртања, дизајна, гимнастике, утицало на Вас да се определите за глуму?

Од родитеља сам наследила многе таленте. И цртам, и шијем, и певушим, и пишем помало. Свирала сам флауту, ишла на фолклор, тренирала гимнастику. Била сам радознало дете које свуда воли да тури нос. И дан-данас сам таква. Увек ћу прихватити нов изазов који има везе са неким од мојих способности. Волела бих још, рецимо, да се бавим модом.

Зашто модом?

Моја сестра је са својим пријатељем основала модни бренд и волела бих са њима да радим нешто у вези са тим. Да им предлажем неке своје идеје, на пример, а да они то изведу. Много волим дизајн. Све што је лепо, што људи могу да направе да нам улепшају овај пресуров живот је дивно. Интересује ме све у вези са креативношћу. А глума је нешто што сам одабрала да ми буде посао зато што је сублимација свега тога. Кад си глумац, мораш бити помало и детектив, и музичар, и спортиста, и писац, и костимограф. У глуми сам видела живот у малом. Прилично сам отворена и комуникативна особа и сарађивање са колегама у мом послу ми веома прија.

Пре две године сте рекли да се кајете што нисте наставили студирање права. Зашто?

Жао ми је што сам оставила нешто недовршено. Човек много тога може и не треба да се ограничава на једну ствар. Многи пријатељи који се баве тим послом ми кажу да ја то не бих могла да радим јер сам превише племенита. Али, можда бих се бавила дечјим и људским правима, мада ме никад то није превише интерсовало. То је више била мамина жеља. Глума и адвокатура имају повезаности. У глуми браниш лик који играш, а добар адвокат брани свог клијента.

После бомбардовања 1999. године сте хтели да одете у Аустралију, али сте добили улогу у филму „Она воли  Звезду“. Сматрате ли данас да је то био прави избор?

Наравно! Отишла бих да сам хтела. Уопште нисам тип особе која би живела на неком другом месту. Радила бих са странцима увек, али овде сам рођена, ово је мој језик. Пут ме није навео тамо. Да се то десило, ишла бих. Никад нисам осетила да је мој живот тамо негде.

Радили сте многе представе у БДП-у, ЈДП-у, Народном позоришту, Атељеу 212, Битеф театру. Која представа Вам је остала у најбољем сећању и зашто?

Издвојила бих три представе у свом животу које су ме научиле памети и глуми. Једна је „Шовинистичка фарса 3“ из разлога што сам имала ту част да играм једину женску улогу у комаду, поред невероватног Јосифа Татића, Предрага Ејдуса, Драгана Јовановића, Дејана Матића. Јасно ми је било да су то врсни комичари и мајстори свога посла од којих могу много да научим. Играјући ту представу сам научила како се купе фазони, како се прима аплауз итд. Друга представа је „Фејк порно“ која је пунила сале Битефа. И трећа „Павиљони“ Милана Марковића у ЈДП-у у коју сам ускочила непосредно после премијере на место Наташе Тапушковић. Она ми је, што је дивно с њене стране, оставила ту улогу. У тим представама сам показала шта могу, колико могу и који је мој глумачки распон. Жао ми је што то људи масовно не знају и што мисле да ми глумци немамо нешто иза јавних медијских имиџа који су направљени путем филма, телевизије и покварених новинара (смех). Али, то су представе на које сам као глумац поносна. Публика је била срећна док то гледа и то је била права мера.

У глумачкој постави мјузикла „Коса“ сте од његовог настанка, а прошле године је било 100. извођење. Шта тај мјузикл поседује, па толико дуго траје?

Конкретно га издваја огромни ентузијазам свих појединаца који су заљубљени у свој посао. На пример, Гордан Кичић ниједну представу није прескочио, нити је имао замену. Једноставно се радило до краја. Желела сам да будем део тога јер никад нисам играла у мјузиклу пре тога. Допала ми се идеја да будем део великог, веселог тима који жели да ради. Све колеге које су у тој представи заслужују и моје, и поштовање свих нас. То је био крвав посао. Двадесет и четири часа рада, без спавања, без неке обилате хране и веома мало ваздуха. Падали смо у несвест све три сезоне играјући „Косу“. Играли смо и по двапут дневно пред одушевљеном публиком. Никад нисам видела публику да не одобрава то што радимо. Значило ми је, као изразитом индивидуалцу и из мојих дубоко интимних глумачких разлога, да будем део групе једном у животу и научим да учествујем са педесеторо људи на сцени. То је једно од најлепших искустава у мом животу.

Поред многих улога које сте играли, памтите ли неку као најзахтевнију и зашто?

Звучаћу претенциозно, али ниједна ми није била тешка. Волим свој посао и тешко ми је да га не радим. Али, дипломски испит ми је био веома захтеван. То је било дело Харолда Пинтера у режији Јелене Богавац и ту сам играла геј дечака. Било је веома интересантно и напорно јер сам астматичар, а ваљала сам се у перју, а по мени је све време капљао восак из свећица које су свуда висиле. Како бих почела да говорим, оно перје би почело да лети и моја мајка ми је после рекла да је само чекала да почнем да се гушим. Међутим, то се није десило. Све у свему, да ми није лако радити свој посао, не бих се глумом бавила.

Фотографисали сте се 2007. године за фебруарско издање часописа „Плејбој“. Како данас гледате на ту одлуку?

Поносно. „Плејбој“ је магазин који слави женску лепоту и увек ћу радо бити део тог славља. Никад нисам разумела ту малограђанштину да се од фотографисања за „Плејбој“ прави фама. За мене је то била велика част. Немам силиконе, нисам напућила уста ни на једној фотографији и нисам секс симбол на прву лопту, тако да ништа од тога није било неукусно. Неко је препознао ту моју женственост и сексепил и то је за мене комплимент. Фотографисала сам се као глумица, а не као старлета. Никад се нисам лоше осећала због тога, нити ми је ико нормалан икад нешто ружно о томе рекао. То је часопис са којим бих увек радо сарађивала.

Једном приликом сте рекли да је веома опасно кад помислиш да си звезда. Шта сте под тим подразумевали?

Веома је тешко дефинисати велику звезду. За мене је велика звезда неко ко за неког другог није. Веома је опасно кад помислиш да се планета без тебе не би окретала, првенствено зе тебе је опасно, а не како ће те други доживљавати. Оног тренутка кад престанеш да радиш на себи и помислиш да си Богом дан – ти стајеш. Нема више напретка. С обзиром на то да радим са децом, стално им причам да је слава последица добро урађеног посла. Најстрашнија је „слава“ без покрића.

Поменули сте рад са децом. Покренули сте школу глуме у Шуматовачкој која је почела са радом у јулу прошле године. Шта Вас је навело на ту идеју?

Више ствари. На пример, то моје искуство са позориштем „Сусрет“, моји пријатељи и колеге и жеља да неко знање и искуство другима пренесем. Најбоље учиш друге људе на основу свог лошег искуства. Најбоље знаш шта не треба радити. Видим да деца лепо примају то што им нудим, а и ја од њих упијам и регенеришем себе као глумицу. Тражећи текстове за њих, поново читам Чехова и Достојевског и освежавам своје знање, подсећам себе шта је добро, а шта лоше. Идеја ми је била да покренем то на племенит начин или да не покрећем уопште. Од деце добијам потврду. Ове године сам почела сезону са групом од прошле године и то говори довољно. Није ми циљ да их има много нити је то могуће. Овако могу квалитетно да се посветим свакоме.

У необавезном разговору сте поменули да радите на неком новом филмском ангажману?

Надам се да ме у блиској будућности чека један веома леп филмски пројекат у режији Јанка Баљка и по сценарију Данице Николић. Филм се зове „Шећер“. Комедија је, али помало мрачна. Радња се одиграва 20-их, 30-их година у Београду. Играју Дара Џокић, Срђан Милетић, Сергеј Трифуновић, Мира Бањац, Катарина Жутић, Светлана Бојковић, Светозар Цветковић и други. Екипа је одлична, а колико знам, радићемо и серију. Само толико смем да кажем.