ГЛУМА НА СРЕМСКИ НАЧИН

„Академија ми није дала никакво знање о филму. Све сам сама стицала својим ангажманом, учешћем и радом.“

Потиче из сремачко – бачко – банаћанске породице Богдановић – породице уметника и филмофила. Отац Душко Богдановић је новинар, мајка Мила микробиолог и власник модног студија, сестра од ујака Сенка оперска певачица, ујак Воја позоришни редитељ, а ујак Јован је био чувени југословенски вајар. Још као мала је испољавала жељу за сценским наступом. Карловачку гимназију је завршила као вуковац, а Академију уметности у Новом Саду је завршила у року, у глумачкој класи професора Бранка Плеше. Пре глуме се бавила и балетом, а привлаче је и режија и продукција. Остварила je запажене улоге у филмовима „Поглед с Ајфеловог торња“, „Милош Бранковић“, „Ђавоља варош“, „Српски филм“, „Плави воз“, а публика ће је ускоро поново пратити у улози вајарке у другој сезони ТВ серије „Жене са Дедиња“. Иако у Београду живи већ 10 година, редовно посећује своју породицу у Новом Саду. Најбољи савет у животу јој је дао њен деда – „Ко зна зашто је то добро“. Члан Српског народног позоришта, учесник студентских протеста 90-их година, изразито талентована, елоквентна, лепа, критички настројена – Лена Богдановић

Поред многих различитих занимања у Вашој породици, зашто сте одлучили да се бавите баш глумом?

Одрастала сам у породици која много воли филм и позориште. Неколико чланова моје породице се професионално бави позориштем, али су ми првенствено моји родитељи усадили љубав према филму. Одувек смо имали импресивну филмску библиотеку у кући. Свако од нас је додавао и обогаћивао је на свој начин. Имали смо видеотеку, а данас имамо ДВДтеку, тако да смо велики поборници филма. Као дете сам била повучена, иако сам ишла у балетску школу и бавила се класичним, модерним и џез балетом. Била сам од оне деце која не воле да рецитују песме и да наглас читају своје школске радове. Дан- данас не волим да се експонирам у друштву. Поред тога сам волела сцену због балета и умела сам да се изразим покретом и плесом. Када сам схватила да балетом нећу моћи професионално да се бавим због своје висине и физичке конституције, определила сам се за свет филма и позоришта као приближно решење.

Будући да је Ваш отац познати новинар, да ли сте и Ви размишљали да се бавите том професијом?

Волела сам да пишем, а интересовале су ме и друштвене науке, па сам знала да ће моје опредељење ићи у том смеру. Размишљала сам да се бавим новинарством и од малена сам ишла на телевизију са татом и посматрала како се снима дневник. Међутим, будући да сам много волела филм, тата је предосетио о чему размишљам и рекао то наглас. Управо тако је скинуо терет са мојих леђа. Почела сам да се спремам и из првог покушаја уписала глуму. Мама је била против, али сада је задовољна (смех). Није била срећна што вуковац из Карловачке гимназије, који има отворена врата свих факултета, одлази на факултет где се све што сам имала не тражи – оцене, просек и знање, већ се уважавају неки други критеријуми. А то што се тражи је оно неухватљиво, необјашњиво што људи називају талентом.

Од 2000. године сте члан Српског народног позоришта у Новом Саду где сте имали запажене улоге у разним представама. Спремате ли тренутно неку нову представу?

Не. Тренутно играм у представи „Зојкин стан“ Михаела Булгакова у режији Дејана Мијачa чија је премијера била у октобру прошле године.

Како сте дошли до улога у италијанским и аустријским копродукцијским филмовима?

Кастингом. Моји први кораци на филму су се догодили у продукцијској кући „Филм 87“ тако да годинама сарађујем са продуцентом Пјером Аматијем. Отишла сам на први кастинг 1998. године и ушла у њихова документа. Госпођа Ангелина Маринковић, организатор кастинга, сваки пут ме је позивала када би био нови кастинг уколико би им био потребан неко мог глумачког профила или сличне физиономије. Тако сам прво снимала у тој продукцији, па сам онда почела да играм у домаћим филмовима.

И колико Вам је помогло то искуство касније?

Свако искуство ми много значи. Снимање филмова у нашим школама студенти не уче. Мислим да и даље не постоји конкретан предмет филмске глуме. На факултету је филм нешто успутно јер нас претежно уче студијама позоришта. „Ако ћете се филмом бавити, сналазите се сами“ или „филмска глума је само понашање“ – то је, нажалост, веома погрешно мишљење наших професора. Осим огромне љубави према филму и свега што сам постигла и искусила, сама сам закључивала како све то функционише. Академија ми није дала никакво знање о филму. Све сам стицала својим ангажманом, учешћем и радом.

У једном од тих италијанских филмова, „Матилда“, играли сте са чувеним Џеремијем Ајронсом. Како бисте описали ту сарадњу?

То је било велико искуство и велика енглеско-италијанска продукција са сјајним условима на снимању, великим бројем глумаца и статиста. Све је било грандиозно. Џереми Ајронс је одличан глумац и велики уметник и доказао ми је да су сви највећи уметници пристојни, љубазни, одмерени и отмени, и да се са њима најлакше сарађује. Џереми је сваког члана екипе од првог дана знао поименце и са сваким се поздрављао. Умео је да пита и како си и шта радиш. Нека је то куртоазија, нек је то и научени професионализам, али је то једна пажња и један каваљерски однос. Нисам имала конкретну сцену са њим, али сам имала прилику да га гледам како ради, како се понаша на снимању и како се припрема за кадар, као и да дуго у паузама снимања разговарам са њим. Посебно га је интересовала историја СФРЈ, распад државе, рат и тренутна политичка ситуација. Најмање смо разговарали о самом филму, а разговарали смо много. Диван је саговорник. То је било драгоцено искуство.

Како је дошло до ангажмана у несвакидашњем ТВ филму „Три линије љубави“ у продукцији Радио телевизије Србије?

То се десило тако што је мој друг Димитрије Војнов писао сценарио и, будући да зна да волим такве улоге, питао ме је да ли бих била заинтересована. Тад смо заједно спремали сценарио за филмски пројекат „Доба невиности“ који нажалост није снимљен, осим десетоминутног кратког филма. Одушевила сам се када сам прочитала сценарио за „Три линије љубави“ и врло ми се допао као идеја. Он је то рекао Небојши Радосављевићу и све је испало веома добро. Једно врло лепо снимање у Костолцу, у римском граду Виминацијуму уз врло лепу љубавну причу и песме групе Ван Гог. Жао ми је што тај филм није више промовисан и чешће репризиран. Разне ствари се репризирају више десетина пута, а „Три линије љубави“ сам на телевизији видела само једном. Из те сарадње су се оствариле друге сарадње што ми је било веома значајно. После тога ме је Небојша Радосављевић препоручио за улогу Соње у филму „Милош Бранковић“, а и сарадња са групом Ван Гог је допринела да са Стевом Филиповићем снимим спот за њихову песму Пластелин.

У филмовима сте глумили жене различитих профила. Која улога Вам је приватно била најближа?

Ниједна. Нисам играла неке особе са којима бих се поистоветила. Ако погледате филмове „Ђавоља варош“, „Милош Бранковић“ и „Плави воз“, то нису особе које бих волела да будем у приватном животу. Можда мало сличног имам са Надом из филма „Доктор Реј и ђаволи“ и, у погледу уметности и љубави према пријатељима, са Алисом из „Жене са Дедиња“.

Поменули сте „Жене са Дедиња“. Снимљена је друга сезона, али када ће бити приказивана на телевизији?

Сада у марту. Серија се снимала од априла до јуна прошле године, па је уследио период пост-продукције и монтаже. То је био разлог што се чекало. Та серија се снима као филм. Много је захтевна у реализацији.

Зашто?

Прву сезону је режирао Душан Лазаревић, а другу Марко Сопић и Иван-Горан Витез из Загреба. Сва тројица су имали своју естетику и мислим да све заједно добро функционише. Серија је финансијски доста захтевна. Сценарио је Биљана Максић изванредно адаптирала. Има много нових ликова које тумаче Небојша Глоговац, Дара Џокић, Жарко Радић, Борка Томовић, Борис Миливојевић, Лазар Дубовац, Бојан Димитријевић и многи други. Иначе, ово је тренутно једина домаћа серија у којој су протагонисти жене, што сматрам веома важним, и као глумица и као жена, будући да и даље живимо у свету у ком доминирају мушкарци.

Прошле године сте рекли да бисте много волели да се опробате као продуцент. Шта Вас у том послу привлачи?

Да, да, волела бих. Тај посао ме баш привлачи. Једном сам радила као један од продуцената за филм „Плави воз“ и то је било велико искуство. Радила сам нешто што волим и што је ми је блиско. Сваког дана сам била свесна да сваким потезом помажем да то што смо смислили заживи. Цела генеза филма, од оног на папиру до првог снимајућег дана, па до последње клапе и премијере – то је диван осећај.

Будући да у иностранству има више прилика и за филмски и за продукцијски посао, да ли бисте волели да се за стално тамо преселите?

Волела бих, али под условом да радим свој посао. Наравно да желим да живим у уређеној држави у којој воз није из 19-ог, већ из 21-ог века и који долази на време; у којој људи поштују стајање у реду; у којој је продавачица љубазна; у којој особа која ради на шалтеру не лакира нокте док колона људи чека на свој ред итд. То су те мале свакодневне ствари које чине живот. 

Да ли су то неки од разлога због којих сте још 90-их година почели јавно да износите своја политичка мишљења и уверења?

Па, делом да. Одувек сам била критички настројена према политици. Мој тата је на послу први пут био смењен 1988. године када су кренуле оне „идејно – политичке диференцијације“, тако да ми је још тада политика ушла у живот. Знала сам шта се дешава и као врло млада сам имала неко своје политичко мишљење. Прво сам била посматрач, па учесник. На то је утицала и 1988. година, и распад СФРЈ, и 9. март, и студентски протести. Када је био студентски протест 1996. године играли смо представу „Женидба и удадба“ Јована Стерије Поповића. Представу су чинили нас петоро колега са глумачке класе и трупа се звала „Прометеј“. Неке моје колеге и ја нисмо били за то да се одржи премијера јер ниједно позориште тада није радило због пребијања студената. Ипак, премијера је била заказана и морала сам да играм, али сам носила беџ студентског протеста испод одеће. На крају премијере сам пустила аплауз да прође, и како се завршио извадила сам пиштаљку и подигла беџ и цела сала је почела да пишти са мном. То знају само они који су били на тој представи. То је била једна невероватна енергија и атмосфера, а сам тај студентски протест ’96. године је био незабораван. Да се тада одмах нешто десило, можда би данас било другачије.

Подржали сте Либерално-демократску партију 2007. године. Зашто?

Водила сам њихове конвенције и митинге од њиховог првог парламентарног наступа. Кад је већина мојих колега стајала на бини уз Демократску странку, именом и презименом сам на сцени, у споту, на билборду подржавала странку која се бори за цензус. Многи су ми говорили да то није добро и да „смањим доживљај“, али не могу против себе и својих уверења.  

С обзиром да сте низ година упућени у политику, како бисте описали данашњу финансијску глумачку сцену Србије?

Ми смо једна потпуно урушена земља у сваком смислу тако да је сваки посао важан, и ко год данас у Србији добије прилику за неки посао треба да је прихвати. Ово питање ми можете поставити у неким срећнијим временима, па да расправљамо о условима и начину плаћања глумаца, али ово је потпуно дивљаштво државе. Мислим да нема глумца ком неко не дугује новац. Све више има судских процеса где људи траже своје поштено зарађене паре. Ми немамо агенте и менаџере, па постоје те непријатне ситуације где морате да позовете неки број да питате када ћете добити хонорар. Немате посредника који ће то да уради, ни који би преговарао о вашем хонорару и условима рада. Међутим, постоје послови од којих не треба одустати иако ту буџета нема. Снимили смо филм „Доктор Реј и ђаволи“ за 16 дана јер се десило да су неки продуценти одустали. Почела је криза и филм није могао да се снима на неким договореним локацијама ван Србије, па је на крају снимљен у Београду уз два дана на мору. Тим филмом је много људи било задовољно и добио је лепе критике, тако да не може увек финансијски мотив бити пресудан. Заправо се треба питати да ли желиш тај посао и шта желиш тим послом да постигнеш.