ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА БЕЗ БАТЕ

Данило Бата Стојковић

На данашњи дан пре једанаест година, глумачка сцена је остала сиромашнија за још један таленат. У својој шездесет и осмој години преминуо је бард српског глумишта Данило Бата Стојковић. Један од омиљених српских глумаца остварио је многобројне филмске, телевизијске и позоришне улоге. Његов раскошни таленат посебно памтимо у остварењима „Ко то тамо пева“, „Маратонци трче почасни круг“ и „Балкански шпијун“, за које је освајао награде широм света. Иако је у четрнаестој години понављао разред, успео је да упише и заврши Академију 1959. године у класи Јосипа Кулунџића. 

Један од пресудних тренутака у његовој каријери било је његово прво појављивање на сцени у Чеховљевој представи „Крчма на главном друму“. Том приликом му је пришао чувени Добрица Милутиновић обративши се речима-„Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац!“ Позоришну каријеру започео је у Југословенском драмском позоришту 1956. године играјући улогу слуге у представи „Магбет“. Уједињујући свој таленат са драмским писцем Душаном Ковачевић остварио је и запажене филмске улоге. Каријеру испред камера започео је 1964. године у филму „Издајник“. Изузев главних улога у Ковачевићевим делима, памтићемо га и по иузетним ролама у култним филовима- „Чувар плаже у зимском периоду“, „Национална класа“, „Варљиво лето „68“, „Последњи круг у Монци“, „Посебан третман“… Публика га је обожавала, а ни награде га нису заобилазиле. Можда једна од најзначајнијих јесте и Добричин прстен, награда за животно дело. Ова награда носи име управо по Добрици Милутиновићу, који је Бати међу првима предвиђао блиставу каријеру. 

У свом послу био је прави професионалац. Представе никада није отказивао. Тако је петог фебруара 2002. године, иако већ тешко болестан, одиграо улогу Лупуса у 300. представи „Корешподенција“. Тек неколико дана касније, на молбу студената из Словеније, појавио се на сцени Звездара театра и одиграо своју улогу у представи „Професионалац“. Ово су били последњи наступи једног од најцењенијих српских глумаца. Преминуо је у Београду 16. марта 2002. године. Последњи речи, на комеморацији, упутио му је његов „лични писац“, Душан Ковачевић, том приликом рекао је следеће- „не знам да ли је ико волео позориште као Бата. Пред почетак сваке представе улазио је у гардеробу максимално дотеран са пажљиво одабраном краватом. Говорио је „Добро вече децо, за вас сам се уредио. Свака представа је за мене празник и ја јој на овај начин одајем почаст!““