Има ли места равноправности на тржишту рада?

„Радила сам у продавници текстилне робе, непријављена, без уговора о раду, без плаћених доприноса, здравственог осигурања. Радила сам 8 сати дневно, али скоро свакодневно и преко 11 часова. Прековремени рад није био плаћен. Нисам учинила ништа да заштитим себе из страха да не изгубим посао“ . Ово је само једно од бројних сведочења које су прикупили Фондација Центар за демократију и СОС телефон за жене жртве дискриминације на радном месту УГС „Независност“.

Шта кажу статистике?

Према истраживању Виктимолошког друштва, од 706 испитаница, 431 је у периоду од 5 година, које су претходиле истраживању, била изложена неком виду дискриминације на тржишту рада. Статистике кажу и да се тек свака десета жена одлучи да се поводом дискриминације обрати некој институцији, организацији или појединцу за помоћ и подршку.

Један од најважнијих резултата који је објављен у књизи „Путоказ за радна права“ удружења „С.Т.Р.И.К.Е.“ јесте разлика у вези са присуством дискриминације између мушкараца и жена. „Кључан је начин на који послодавци стварају услове да „неподобним“ радницама дају отказе који ће законски бити прихватљиви. Од посебне вредности је налаз да су жене у Србији дискриминисане током целог века, а мушкарци тек након четрдесете године, што је први такав налаз код нас“, каже Јованка Златковић из удружења за обуку и помоћ запосленима „С.Т.Р.И.К.Е.“. Поводом питања дискиминације и одбране права, покретана су различита истраживања и кампање. Једна од таквих кампања јесте „Црно на бело“ у организацији 6 невладиних организација које су у јануару 2012. године започели једногодишњи пројекат „Достојанствен рад за сваког“.

„Постоје људи који мисле да је то узалуд, не желе да бране своја права, нити да се упуштају у цео поступак. Међутим, постоје и они који се труде, али због (не)функционисања нашег правног система неретко заврше у зачараном кругу. Поставља се питање да ли за повреде права из области рада и у вези са радом у Србији постоји делотворан правни лек“, каже Анђелка Марковић, ПР кампање „Црно на бело“.

Процес запошљавања и рад инспекције

Често долази до забуне око границе до које питања и услови послодавца могу да иду. Бројни конкурси у себи садрже дискриминационе елементе попут захтева за одређеним полом или старосном границом. Ипак, овакве услове послодавац не би смео да поставља. „Требало би имати у виду да под „пријатном спољашњошћу“ послодавци не би требало да подразумевају нешто што би се дефинисало као пука физичка лепота, већ да инсистирају на одмереном изгледу, позитивном ставу и пристојном понашању“, каже Срђан Андријанић, портпарол Националне службе за запошљавање. Уколико до дискриминације дође, једно од решења је обраћање инспекцији рада. Она, пре свега, делује према послодавцу. Инспекција има неколико функција : да обавесте послодавца о његовој обавези поштовања норми; да покрене иницијативу за доношење Правилника за развој; да се приликом посете организацији установи да ли се законски услови у погледу забране полне дискриминације поштују или не.

Мобинг као део злостављања жена на радном месту

Мобинг представља психолошко злостављање на радном месту. Односи се на непријатељску и неетичку комуникацију и малтретирања, која су усмерена на систематичан начин према појединцу, који је беспомоћан и у немогућности да се одбрани . Док у нашој земљи нема видљиво применљивог решења у овој области, изван Србије се овај проблем регулише на различите начине. „Осим законодавног оквира, у примени је и позитивна дискриминација, преференцијални третман или афирмативна акција, што су све називи за системске мере које су уведене како би се изједначиле могућности и остварила суштинска права жена. Квоте се крећу од 30% или више за запошљавање жена или њихово укључење у процесе одлучивања“, каже Вера Кондић, председница удружења „No mobbing“.

Такође, жене које остану у другом стању могу постати жртве дискриминације на радном месту. „Пошто се жени на трудничком не може дати отказ, често их стављају на листу за технолошки вишак, па отказ добију првог дана кад дођу на посао, при чему породиља током одсуства зна шта је чека. Агенција за приватизацију је Одлуком о смањењу броја запослених пре 2 године ставила на листу 11 породиља“, каже Олга Кићановић, самостална саветница у Републичкој агенцији за мирно решавање радних спорова.

Када дође до повреде равноправности, пријављени случај долази и до службе Повереника за заштиту равноправности. „Важне су препоруке органима јавне власти које је упутила наша служба као мере за остваривање равноправности“, каже Данијела Стојименов, млађа саветница из службе Повереника за заштиту равноправности. Једна од таквих јесте препорука др Невене Петрушић, Поверенице за заштиту равноправности, коју је дала Националној служби за запошљавање, у којој је констатовала да је недопустиво и забрињавајуће да Национална служба за запошљавање, као служба која је законом установљена као носилац послова запошљавања на националном нивоу, не познаје и не поштује антидискриминационе прописе, иако је, препоруком Покрајинског омбудсмана и Повереника за заштиту равноправности, већ била поучена и упозорена на појаву дискриминације приликом оглашавања слободних радних места .

Деловање по питању дискриминације

Број пријављених случајева је мали, а подаци кажу да се ретко која жена одлучи на ступање у цео процес пријављивања, услед економских разлога или страха од губитка посла. Оно што је неопходно јесте боља едукација о заштити права и боља заштита жена које се одлуче да пријаве свог послодавца или сарадника због вршења дискриминације на радном месту. Све док се дискриминација буде третирала као нешто за шта сви знамо, али нико поводом тога не предузима ништа, не можемо очекивати напредак у сфери социо-економских права и једнакости међу половима на тржишту рада.