Вести из несвести

Куда после факултета?

1. децембар 2011.
Немања Рашић

Када нас факултет избаци кроз своја врата у „стварни свет“, прави проблеми почињу да се гомилају. Прва и основна брига сваког студента који је прошао кроз четворогодишњу борбу за освајање дипломе јесте – где се запослити? Могу да изаберу да чекају на свој ред на Бироу, своју шансу да се негде докажу (у просеку ће чекати две или више година), да упишу мастер студије или да посао затраже изван струке – на трафици, у самопослузи, бутику и слично.

У земљи у којој је проценат писмености на јако ниском нивоу, где факултетску диплому има мање од 10% популације, сигурног посла за квалификоване нема.

Шта урадити?

Једно од могућих решења је паковање кофера и правац ка аеродрому, али одлив мозгова нимало не помаже нашој земљи. На тај начин бесповратно губимо нешто највредније и поклањамо га земљама које су вољне да дају посао чак и странцима. Тачно је да је наш животни стандард јако лош, иако тежимо ка томе да живимо европским или светским животом. Не морамо га учинити још горим тако што ћемо отерати компетентне и професионалне људе.

Свуда се рад и труд изузетно поштују. Цени се када неко уложи четири или више година свог живота како би усавршио своје знање из области којом жели да се бави. Наравно да је теже одржати се на тржишту јаче конкуренције које влада у осталим земљама Европе, али код нас, факултетска диплома није на високој цени.

Наравно, постоје случајеви који доказују и супротно. Имамо одличне студенте који показују завидне резултате и који већ у току свог студирања пронађу институцију у којој ће волонтирати, упознати људе из своје бранше и временом се осамосталити на свом радном месту. Међутим, само мали проценат судената у нашој земљи добије такву прилику. Остали се или не снађу, или прекасно почну да размишљају о томе, па траже начин или неку „везу“ која ће их прогурати тамо где они сами нису могли.

Када су у питању медији, у њима можемо видети одређен број људи који ту не припадају. На места водитеља, радио или ТВ лица понекад дођу и људи који немају никакве везе са том струком, па временом похватају неке савете од професионалаца или заврше неки курс како би могли мало боље да се снађу у туђем послу.

У тренутку када студенти постану свесни до сада наведених чињеница, почињу да паниче и унапред песимистично одустају од рада на месту које ће волети, у својој струци, међу својим људима. Уколико ситуација ускоро не почне да се мења, више нећемо имати на располагању ни „младе наде на којима наша земља остаје“.