Наука и уметност

“Никада нисам желео да будем само сликар”

23. новембар 2015.
Лена Миладиновић

Bишеструки уметник, тема многих текстописаца, члан УЛУС-а (Удружење ликовних уметника Србије), добитник познате стипендије за уметнике: Полок-Краснер, и многих других престижних награда, као и професор на Факултету примењених уметности – Никола Коља Божовић – открива како је себе пронашао у свету уметности и који је најбољи пут за успех у овом свету.

 

Завршили сте средњу школу за дизајн, затим дипломирали и магистрирали на Факултету примењених уметности, бавите се сликарством, визуалном уметношћу… Када сте схватили да је то, заправо, пут у коме се Ви остварујете?

Чини ми се да сам већ у основној школи знао да ћу бити уметник. Врло рано сам схватио да сам маштовит и да се приликом маштања осећам испуњено и срећно. У дечачким играма, баш креативност ми је омогућила лидерску позицију. У мојој кући увек је било доста богато илустрованих књига, монографија о уметницима са којима сам ја растао, тако да сам стекао погрешну представу да су уметници битан чинилац у друштву. Претпостављам да због лошег односа према учењу, моји родитељи су били задовољни комплиментима које сам добијао од моје професорке ликовног и у том смислу од породице сам добијао велику подршку.

 

Имали сте многе изложбе како у земљи, тако и у иностранству, добитник сте бројних награда за сликарство, међу којима је и Златна палета, члан сте УЛУС-а, доцент сте на Факултету примењених наука…Шта саветујете својим студентима, или уопште нашим младим сликарима?

У нашој струци, као у свим другим важе иста правила, ради доста, унапређуј себе, новац који дође до вас уложите у своју уметност, направи приоритете, на том путу оштети што мање људи и наравно, никад не одустај! Све то под условом да си сигуран да то све стварно желиш.

 

Фондација Полок-Краснер помогла је уметнике преко 70 земаља, Ви сте један од добитника ове престижне стипендије. Шта је утицало на то да ова почаст у свету уметности припадне баш Вама?

Стипендија Полок-Краснер за 2011. годину је дошла као резултат вишегодишњег труда и улагања. Врло је битно паметно написати мотивационо писмо и изабрати праве радове који се подносе на конкурс. Важно је знати шта желиш. Та фондација нпр. не воли жалопојке већ жели да чује ваше снове и велике планове.

 

Никада се нисте ограничили само на сликарство, то говори и једна од Ваших изложба Трансформерси, на којој можемо видети скулптуре настале од делова аутомобила. Мотив аутомобила може се изразити на различите начине. Шта сте Ви конкретно желили да прикажете овом изложбом, коју поруку да пошаљете?

Никада нисам желео да будем само сликар, мада верујем да је то најмоћнији визуелни медиј, опробавање у разним техникама је једноставно последица мога карактера и жеље за упознавањем нових материјала који најбоље описујe време у коме живимо. Последња изложба у Салону Музеја савремене уметности у Београду је права демонстрација жртве коју уметник мора да поднесе да би стигао до свога циља. У данашње време аутомобили је битан статусни симбол и као такав врло погодан за централну уметничку импресију. Инспирација и полазиште за радове су били аутомобили или уствари оригинални ауто делови којима сам ја наметао форму и структуру коју ја желим, а не велика ауто-индустрија. То је циљ ове изложбе, слобода коју треба да има сваки појединац у односу на друштво, предмете или индустрију. Обрнути процес, наметнути своју вољу!

izlozba.fantazminatockovima

Да ли је Ваш целокупан уметнички рад цењенији у Србији или у свету?

Мој рад је једнако цењен у Србији и у свету, али наравно ја сам ипак познатији у Србији. Због непостојања система, дефинисања карактера класног друштва у Србији и осиромашења, природно је да уметници овде имају мању финансијску сатисфакцију. Како уметник сазрева, полако схвата колико је безначајно за околину оно што он ствара. У једном трену, људима постану друге ствари битније. Нажалост, задовољавање основних порива је већини приоритет. Губитак посла данас доводи у питање опстанак једне породице, али стварно. У тој атмосфери опште несигурности коју због нечега подгревају и медији, места за уметност, али и културу нема. То је разумљиво. Али није истинито, само губитак интересовања за духовно и нематеријално означава праву и истинску смрт.

Где налазите инспирацију за нове идеје, како се инспиришете?

Свуда око себе и у себи, док радим и док дангубим. Најлепше идеје долазе после поноћи.