Европски просек рециклирања отпада је 39 посто док он у Србији једва достиже 7 процената. Годишњи губитак који остварује наша држава због не рециклирања износи око 50 милиона евра, сматрају неки стручњаци. Зашто онда не рециклирамо?
Добродошли у 2100. годину, у друштво незаситих потрошача, високе технологије и свет у којем шиви 12.5 билиона људи. Ниво угљен диоксида у ваздуху је 900 ппм, што је три пута више од здраве количине. Енергија и даље долази од фосилних горива а пренасељена планета изазива још веће повећање емисија. Суше и поплаве су све чешће и односе све више људских живота. Свет какав знамо више не постоји. Ниво океана подигао се за а пет метара због топљења леда на Гренланду и Антарктику прогутавши Бангладеш, Флориду и многа друга места. Аустралија се дословно осушила а они преслатки пингвини са Антарктика, изумрли. Ово је један од могућих сценарија који научници предвиђају за 22. век. На сву срећу не и једини. Још није прекасно да сачувамо нашу плнету, време да се нешто предузме је сада. Сви сносимо одговорност, и морамо почети да водимо рачуна о њој. Вожња електронског аутомобила који не загађује околину скупа је и за сада неприступачна за већину становништва. Међутим постоји начин на који сваки човек може да допринесе очувању Земље : РЕЦИКЛАЖА.
Једна флаша = четири сата светла
Једина фабрика за рециклажу стакла у региону налази се у селу Грејач поред Алексинца. Она тренутно запошљава 13 радинка и годишње преради око 10.000 т стакла. “Капацитети фабрике су 30.000 тона стакла на годишњем нивоу, међутим тренутно с обзиром на то да сакупљачку моћ у Србији једна трећина тога се сакупи. Радимо са смањеним капацитетима” наводи Славиша Огњеновиц, директор фабрике “Грејач”. Већина сировине долази из сакупљачког сектора, а тек од скоро су јавна комунална предузећа препознала корист сакупљања ове секундарне сировине па су на својим депонијама направили погоне за сепарацију. Али потребно је много више од тога да би се искористио пун потенцијал фабрике. Потребно је мотивисати грађане да рециклирају стаклене амбалаже и олакшати им у томе. Наиме уколико сте становник Београда, и желите да рециклирате на пример теглу од зимнице, флашу од вина или маслиновог уља амбалажу можете однети на погон “Отпад” у Вишњичкој 556. Друга опција је једини контејнер за стакло на територији града који се налази код Небојшине куле, и то уколико киша није падала обилније јер се неретко деси да је подвожњак испод пруге поплављен те се не може прићи колима. Разуме се, то знатно умањује мотивацију београђана да рециклирају стакло. “Радо бих рециклирао када би негде у близини постојао контејнер за одлагање стаклене амбалаже. Већина стаклених флашица се баца, то у просеку знаши око 100 комада дневно” прича Милош, власник једног од кафића на Врачару. Рециклажом само једне стаклене флаше уштеди се довољно енергије да једна сијалица од 100 вати светли четири сата. Осим тога стакло се може рециклирати изнова и зинова, безброј пута, чиме се смањује загадјење у односу на производњу новог за 20 посто. Због непостојања бољих услова, сво ово стакло завршава на депонијама где сачињава око 8 посто отпада. Уводјењем контејнера за одлагање стакла, не само да би се повећао рад фабрике “Грејач” већ би се и продужио век депонија.
Има наде
Чеп за хендикеп
Потенцијал рециклазе препознало је и удрузење параплегичара и квадриплегичара Баната из Зрењанина. Пре годину дана Зелени Србије и ова организација покренули су хуманитарну акцију под називом “Чеп за хендикеп”. Чепови направљени од тврде пластике то јест полипропилена другачије се рециклирају а лакше их је скупљати него флаше. Удружење продаје сакупљене чепове једној суботичкој фабрици и од добијених средстава купује ортопедска помагала. Овом акцијом не само да скупљају финансиска средства за помагала која цу члановима удружења неопходна за живот већ подижу свест о екологији и очувању животне средине.
Зелени пакет за бољу будућност
Заштита животне средине је, поред пољопривреде, једна од најзначајнијих области у законодавству ЕУ и чак трећина прописа које је требало ускладити односили су се управо на ту област. Према Стратегији за приближавање Србије у области животне средине, у процесу прилагођавања стандардима ЕУ Србија би требало да успостави организовано сакупљање отпада за више од 90 одсто становништва до 2020. године и да достигне циљеве ЕУ за поновно коришћење и рециклирање до 2025. године. Усаглашавање са Европским законима започето је 2009 године када је донешен такозвани “Зелени пакет”, сет закона који се односе на управљање отпадом и амбалажу између осталог. Путем еколошких такси и подстицајних средстава обезбеђени су услови за развој рециклажне индустрије и развој сакупљачке инфраструктуре.
