Кад се живот посвети спасавању живота

Велика дрвена библиотека прекрива зид дневне собе од пода до плафона. Читав један ред испуњен је томовима медицинских енциклопедија. Хиљаде и хиљаде страна, увијене у избледелу стару кожу стоје ту још од њених студентских дана. Светлана Тадић, пензионисана докторка хитне помоћи која је цео свој живот посветила помагању другима сада има 83 године.  И даље се сећа сваког случаја, сваког човека кога је спасила али и оних који су јој умрли на рукама.
 
Док прича како је сасвим случајно завршила на медицинском факултету још давне 49 године, сетно гледа у фотографију ње са 18 година испред факултета. “Када сам завршила матуру отишла сам код баке и деке у Власотинце. Тада сам хтела да студирам биологију јер сам јако волела цвеће. Међутим, моја сестра која је после две године морала да напусти медицину а јако је волела тај позив одлучила је да ме кришом упише на Медицински факултет”. Смеје се док се присећа, каже да се није бунила, не зна ни сама зашто. Касније се испоставило да је то најбоља одлука коју је донела. Већ на почетку студирања схватила је да је то њен животни позив, да јој је медицина суђена. Заволела је медицину а и колегу доктора који је касније постао њен муж. “ Он је долазио из докторске породица, његов отац је био професор универзитета и имао је приватну ординацију, можете да замислите шта је то значило у оно време”, прича Светлана. За њега се, каже, удала по завршетку стажа, и остала са њим све до његове смрти. Стаж су радили заједно у једном малом месту ван Београда, а по повратку обоје су се запослили у хитној помоћи. “Он је отишао касније на специјализацију на психијатрију а ја сам остала јер сам сматрала да је то права медицина, сам одлучујеш у тешким ситуацијама и у контакту си са људима који су у великој патњи, а ти можеш да им помогнеш”, сећа се Светлана.

IMG_20151123_131626.jpg

Као најтежи случај памти једну десетогодишњу девојчицу коју је мајка послала да купи хлеб. Док је прелазила пругу ударио ју је воз и пресекао обе потколенице  “Она је била свесна али несвесна своје ситуације. Рекла ми је да пожуримо јер ће је мајка чекати док је у руци држала стиснутих десет динара. То ме је јако потресло”. Примећујем да су јој засузиле очи иза великих наочара у тешком жутом оквиру. Скреће поглед док ми  прича како ће увек и памтити разочарање и бес који је доживела тај дан. Док су кола хитне помоћи улазила у улицу Милоша Великог са сиреном и плавим светлом два младића су се смешкајући шеткала ногу пред ногу гледајући у возача и намерно га зачикавајући. Возач је наравно морао да успори, а они нису знали да превози девојчицу која је остала без обе ноге. Те секудне, некада су пресудне. Граница између живота и смрти.
 
Нису све приче тако тужне и трагичне. Било је много оних смешних. Те приче сада прича за празнике као анегдоте, када се цела породица окупи за трпезом. Једна од омиљених јој је када се јавила на позив срчаног болесника. “То је био 18. спрат. Кренули смо лифтом који се на трећем спрату покварио и стрмоглавио. На сву срећу сви лифтови имају кочнице на првом спрату. Морали смо да кренемо пешице. Када смо коначно стигли до пацијентовог стана он је скочио и рекао “Лезите докторка” и продрао се да ми донесу воде и шећера” Испоставило се да њему није било ништа. Она је нешто касније добила први инфаркт. После опоравка радила је скраћено радно време као консултант на централи. Многи људи зову само да питају за савет, неки зову и лажно. Њен посао је био да процене који позив се прослеђује теренским јединицама.
 
“ Јавио се цовек и тражио доктора за савет. Онда је рекао да му је девојка дошла у посету и донела конзерву туњевине за вечеру. Отворио је конзерву, јео, он седи за столом, његова девојка је на кревету лежи. Кутија од  конзерве је ту али отварача нема нигде. Пита ме да ли је он појео отварач”  Звучао је озбиљно, али скоро је сигурно да је то ипак била шала. Међутим како налаже посао, морала је да му да савет.  Можда још парадоксалнији позив је био када је човек звао да тражи доктора за своју жену. Пошто га је први пут одбила јер је рекао да жена није болесна он је поново звао. “Каже докторка она тражи хитну помоћ. Ја питам је л болесна. Каже није. Па онда не може да дође хитна помоћ. Али докторка она тражи. Па зашто?, шта ради питам ја. Каже он мени ништа, седи и држи уво у мараму.”  Испоставило се да жена није болесна него јој само фали уво како је сам објаснио докторки Светлани. Наиме они су се посвађали и муж јој је одгризао уво.

IMG_20151123_131541.jpg

Наставила је да ради све док није добила други инфаркт после које је морала да иде у Америку на операцију. После тог инфаркта отишла је у превремену пензију. Преживела је све – укупно четири инфаркта, а кук је сломила пре 14 година када је водила унуку у школу. Од тада хода са штакама. Од седморо браће и сестара остала је једина и ако није била најмлађа. Сада живи са ћерком и унуком. И даље највише од свега воли да помаже људима. Сваке зиме прави шалове и капе за децу из свратишта.