„МОЈ УЗОР ЈЕ УВЕК БИО ПЕЦА ПОПОВИЋ“

 

Ради као продавац тепиха али се не представља као трговац. Свира, али није музичар. Види себе као човека који много воли да чита, али је свој смисао пронашао у писању. Горњомилановчанин Стефан Стефановић или Иван Собаков, двадестчетворогодишњак је необичног надимка. Има два објављена романа: „Десет дана“ и „Бекство у затвор“. Власник је музичке „Радионице“. Редитељ је у студију „Блуздог“. Вођа је уметничког покрета „Собакaисти“, као и аутор бројних музичких текстова и извештаја са свирки. Открио нам је која је његова прва играчка, зашто је одлучио да живи у „Момчилову”, али и чије текстове сматра најквалитетнијим у историји музике.

 

 

Апсолвент сте Српске књижевност на Филолошком факултету у Београду. Међутим, вратили сте се у Горњи Милановац, тј. Момчилово, како иначе зовете Ваш град. Многи га зову српским Сијетлом, неки и шумадијским Миланом, а само Ви и Андреа Кане га ословљавате као „Момчилово“. Због чега? Како се осећате као мештанин града необичног имена?

Остао ми је још један испит до дипломирања и већ неко време одбијам да му се посветим. Тај испит је моја једина преостала веза са Београдом као градом који сам проживео кроз студирање. Када дипломирам, бићу му само туриста.

Милановац је за мене увек само тај град у којем одржавам егзистенцију и за који сам везан емотивно и личним избором, колико и бирократским обавезама места пребивалишта. Али за моју поетику, он је модел града по којем је настало Момчилово у којем обитава Стефан Пас, први од мојих хетеронима. Увек ми се свиђала Џојсова тврдња како би Даблин могао да се реконструише по његовим причама уколико би био разрушен. Момчилово је настало као фиктивна верзија Горњег Милановца, литерарни град који постоји као локалитет у причи о Собакаистима, али свој негатив (или позитив) има у улицама Милановца, његовим митовима и ономе што у њему постоји као део мог интимног света који желим да сачувам за вечност… Само име града је настало као револт и нека врста подсмеха нашој култури која назива локалитете по владарима, а не по људима који су значајни за само место. Момчило Настасијевић је први сачувао Горњи Милановац у фикцији. Наша црква ће за мене увек бити она богомоља из његове хронике, па због тога град у којем живи Стефан Пас називам по њему. Било ми је смешно када сам правио Фејсбук профил Стефана Пса зато што стварно у Србији постоје места која се зову Старо и Ново Момчилово.

 

Са 13 година написали сте роман „Десет дана“, а са 19 роман „Бекство у затвор“. Откуда су потекли баш такви називи за наслове романа и колико је дана било потребно да се побегне у затвор, или бег можда и даље траје?

Роман „Десет дана“ је написан још раније, настао је као игра подражавања Градимира Стојковића. Али моји родитељи и наставници су то схватили много озбиљније од мене и роман је објављен знатно касније, када сам већ пронашао друге књиге и ауторе које сам читао. Из ове перспективе жао ми је што је та књига објављена, јер нема апсолутно никакву литерарну вредност, и до скора сам се стидео њеног постојања. Теши ме што је она мање-више пиратско издање, верујем да ју је апсолутно немогуће пронаћи ван Милановца, нема свој број у Народној библиотеци, нити постоји у њеној архиви. Она је главни разлог што сам почео да размишљам о некој врсти алтер ега, а касније се то, по идеји Фернанда Песое, преобликовало у поетику хетеронима.

Други роман сам писао као знатно зрелији читалац, али и даље као неформиран аутор. Тада сам био под великим утицајем раних Басариних радова и трудио сам се да пишем по узору на њега. Иако из ове перспективе увиђам све слабости и огромне пропусте у том роману, „Бекство у затвор“ ми је и даље драга књига. Писао сам је посвећено, у више верзија. Радећи на том рукопису научио сам се дисциплини, занатским основама које и данас поштујем и упражњавам. На личном плану, због те књиге, коначно сам се одлучио за судбину списатеља, без оптерећења да ли ће ме други сматрати писцем. Схватио сам и да је подражавање дубоко у мојој ауторској природи, прихватио сам га као игру и офоримио сам поетику собакаизма управо на темељима те особине.

Оба наслова су ми се тада чинили као генијални избори, а то ме је научило да много пажљивије и промишљеније именујем своје радове. То „бекство“ данас схватам као путовање и оно и даље траје, а најзабавније од свега је што имам јасну визију где желим да стигнем, а немам појма где идем.

 

Вођа сте уметничког покрета Собакаисти (http://www.sobakaisti.org/). Како је боравити у соби „Собакаиста“ и шта Вам је поред ње у њој најзанимљивије?

Када сам живео у Београду, сарађивао сам са књижевним друштвом „Орфисти“. То је прва књижевна група коју сам упознао и чије чланове сматрам својим пријатељима и саборцима. Тамо сам много научио и стварно сам уживао у том друштву, али на књижевном плану сам желео нешто друго. Никада се нисам осећао чланом те групе, јер су се наши приступи литератури разликовали. Чланове Собакаиста полако откривам, налазим их једног по једног у себи, а и наоколо. За сада их има десеторо и надрасли су моју студенстку собу у којој су се први од њих јавили. Данас их више замишљам као станаре једне зграде у којој знам тек неколико станова, али једва чекам да повирим у сваку собу, узбуђује ме стрепња шта све могу да нађем у подруму и радујем се цигари на балкону са погледом на улицу где клинци играју „између две ватре“. Најзанимљивије ми је што ни не знам колико ће нас бити и какви су профили будућих чланова.

 

Оно што је интересантно је то да у манифесту Собакаиста (http://www.sobakaisti.org/manifest-sobakaizma/) много говорите о оживљавњу речи, књижевности, музике, али и уметности уопште. Ви нисте неко ко критикује садашњи систем вредности, већ сте неко ко се одважио да учини нешто како би он боље функционисао. Како сте дошли на ту идеју?

Манифест би требало да се чита као заједнички проглас свих собакаиста, па и мој лични став. Ако мислимо на систем вредности у уметности, онда се слажем са том тврдњом да сам некритичан. Не критикујем га зато што мислим да је уметност у овој земљи на високом нивоу, упркос мањку конкретне подршке државе, али и саме пубике. Наша књижевност поготово. Још од почетка двадесетог века ми предњачимо у њеним токовима. Иако га не волим претерано, Павић је одличан пример за то. Његов утицај и значај за нашу културу и њено пласирање у свету је неоспоран. Киш, Пекић, Басара, Албахари, Тасић – имамо толико светских аутора у нашој књижевности, а тако је и са ауторима у другим врстама уметности, од музике до филма.

Проблем који се јавља у нашој средини је што је уметност, посебно књижевност, изгубила публику, нестала је њена практична сврха у савременом свету.

 

На сајту Собакаиста негујете и једну вештину, која је, чини се данас у модерном добу, потпуно заборављена, а то је писање писама. Дописујете се са Андреа Канеом. Колико је тешко куцати писмо рачунаром и шта је оно што вас посебно радује када читате Канеова писма?

Као велики поклоник писане речи, дописивање је за мене најдражи облик комуникације са другима. Иако имам неколицину пријатеља који цене форму писма и мејла колико и ја, ипак остајем усамљен у својој жељи да се дописујем на одређене теме у толикој мери. Тако је настала идеја да бих могао да направим преписку међу Собакаистима. И то није ништа ново, епистоларна форма постоји од антике, па све до „Сасвим скромних дарова“ Угљеше Шајтинца.

Ја не учествујем у тој преписци као лик. То је дописивање између Стефана Пса и А. Канеа. Веома уживам у креирању те преписке јер њих двојицу видим као крајње супротности моје личности.

Колико ценим ову књижевну форму и колико ми је њихова преписка значајна сведочи чињеница да ће у новој верзији сајта главни серијал текстова бити баш из ове преписке. Намеравам да објављујем њихову преписку у наставцима док не испричам једну заокружену причу. Онда ћу покушати и да је објавим у књизи.

 

Недавно сте отворили „Радионицу“, јединствено место окупљања, вежбања, знојења, али и дружења бендова у Горњем Милановцу, које даје прилику већ оформљеним бендовима, али и неким новим надама да имају свој кутак за вежбање, али и место за генералну пробу пред сваки наступ. Какви су утисци из рада са њима?

Када сам планирао да се коначно вратим из Београда да живим у Горњем Милановцу, највише ме је бринуло да ћу остати ускраћен за разнолико друштво, приче и искуства других људи. Ја сам прилично асоцијална особа и тешко склапам нова познанства, а ипак уживам у дружењу са разноврсним људима. „Радионица“ ми је донела много више од онога чему сам се надао. Хтео сам само да покренем неки посао како бих имао оправдање пред родитељима, а добио сам могућност да се дружим и са људима који су овде оформили алтернативну музичку сцену и са онима који је настављају. И сваки од тих људи је бескрајно интересантан и има много тога да исприча. Добио сам и могућност да видим са колико труда и воље се неки од њих дају музици, иако апсолутно нико од њих не живи од ње, нити је сматра за свој посао. То ме је освестило и почео сам са више поштовања да посматрам све музичаре. Отуда и име „Радионица“, као јасан сигнал да се на музици ради, да она захтева нечије време, напор и да није само пуко тамбурање.

 

Такође Ви сте неко ко не само да прати рад младих, алтернативних бендова, већ пишете и извештаје, али и критике њихових наступа, што је заиста данас велика реткост. Колико је такав начин приступа младом уметнику битан и због чега га данас све мање има?

Искуство из „Радионице“ и дружење са бендовима ме је мотивисало да учиним оно што је у мојој моћи да ти људи добију неко признање за свој рад. Мој узор у томе је увек био Петар Пеца Поповић чију сам књигу „Рокописи“ прочитао и заволео још пре него што сам и помишљао да ћу некада писати о музици на овај начин. Пречешљао сам целу доступну архиву култног Џубокса, чији је уредник Пеца и био, и схватио сам са колико озбиљности су некада људи приступали музици и писању о њој. Огорчен сам што велики сајтови, који се наводно баве алтернативном културом и рокенролом, пишу тако површно и глупаво о музици. Ту нема ауторства, нема мишљења нити емоције, они једноставно копирају текст једни од других и то деле као још један у низу вести на својим порталима. Мислим да је то непристојно првенствено према музичарима, а онда и према публици. Све је повезано – ако не постоји добра музичка критика, неквалитетни бендови ће одузети простор онима који га заслужују, а све то има утицаја и на публику и њен однос према музици.

За мене је писање о албумима, концертима, спотовима, музици уопште, бескрајно важно јер је то најлакши начин да оформим публику.

 

Недавно сте учествовали у изради спота за бенд „Страх од Џеки Чена“ (https://www.youtube.com/watch?v=7vG2tBc3whI). Како је радити са Џекијевићима и шта Вам је било најинтересантније приликом екранизовања „Брисела“, а шта најтеже?

За сваки музички видео задужен је Блуздог. Интересовање за спотове потиче од моје жеље да истражујем филмски језик у споју са музичким изразом. Читао сам један Џармушев интервју у којем је рекао да не воли да снима спотове јер музика намеће ритам визуелном садржају. За мене је то најзабавнији део – приморани сте да размишљате у оквиру форме. То је као писање сонета у књижевности, само са много више слободе и могућности…

У случају „Брисела“ најтеже ми је било да се изборим са личним притиском. Мени је „Страх од Џеки Чена“ један од омиљених бендова, то су прве свирке којих се сећам из средње школе. За Жилине текстове сматрам да су најквалитетнија рок поезија која постоји у целокупној историји наше музике… Због тога сам осећао велику обавезу да тај спот мора да буде савршен. Тако сам и приступио послу, то ми је био први пут да пишем детаљан сценарио и план снимања… Срећом, екипа из „Страха“ је ван свих норми и планова и најинтересантније је било управо то како смо заједно добијали нове идеје на лицу места, мењали смо сцене и проналазили много боља и упечатљивија решења од оних која сам ја замислио. Потписао сам режију као Блуздог, али у креирању неких сцена и самој монтажи учествовао је цео бенд.

 

У већини Ваших текстова много говорите о Тексту и о значају Речи. Колики је њихов значај у чишћењу прљавог стакла на којем српска култура борави?

Моја прва играчка које се сећам из детињства је писаћа машина марке UNIS, направљена у старој Југославији, једна од оних оштро ивичених справа за стварање текста које су постојале у свакој канцеларији оног времена. Чини ми се да пишем одувек, јер сам на њој правио прве текстове – преписивао сам ступце из енциклопедије о животињама и те сам папире продавао родитељима као новине. Када сам добио први рачунар, Word 97 је дигитализовао моју игру. Од када имам фолдер у којем скупљам све своје текстове, до сада сам написао око 5.000 страна различитог садржаја. Ту потребу за прављењем текста сам освестио тек пошто сам се „навукао” на Албахарија. У његовим романима, поготово у причама, постоји та опседнутост Текстом и значењем речи. Он има своју визију о томе, а ја сам због њега нашао своју, која се посебно истиче у текстовима Стефана Пса.

 

С обзиром на то да се бавите писањем, музиком, али и филмом, како бисте дефинисали себе, као писца, критичара, теоретичара уметности или као редитеља? Због чега?

Не патим од тога да себе објашњавам кроз посао којим се бавим. Радим као продавац тепиха, али се не представљам као трговац. Направио сам неку замену за музички студио какав сам видео на филму, али не сматрам себе продуцентом. Свирам, али нисам музичар.

Видим себе као човека који само много воли да чита, а нашао сам свој смисао у писању. Знам да ћу до краја живота писати, шта год радио да преживим и где год био. Много сам бољи читалац него што ћу икада бити писац и због тога се не оптерећујем књижевном славом и признањима. Ја сам класичан занатлија, волим да стварам, заљубљен сам у уметност, али нисам имао довољно талента да бих се определио за једну од њених врста и постао мајстор. То ми даје слободу да се играм и проналазим нове начине за игру кроз уметност. Пресрећан сам када други у томе нађу неки лични смисао, и то је срећа искреног читаоца који је нашао себи сродну особу.