ТРНОВИТ ПУТ ОД МИСИЦЕ ДО ДОКТОРКЕ СМЕХА

Вера Павић, дугогодишња председница Књижевног клуба „Момчило Настасијевић“, недавно је на Меленшким вечерима поезије у Вршцу проглашена четвртом женом у свету по кратком афоризму, а од „Политике експрес“ добила је титулу „Докторке смеха“. Била је и једна од најлепших девојки на избору за Мис Југославије 1969.године. Њеном песмом „Порука мира свету“ отворене су Зимске олимпијске игре у Сарајеву 1984.године. Међутим, нешто што на први поглед не бисмо рекли о Вери је њена тешка животна прича.

Улазак у њен стан је као и улазак  Mузеј. Њен ходник је попут сликарског атељеа, док је њена дневна соба као у библиотеци, само што овде библиотекара није било, али  3.000 књига је ту. Пре него што започесмо разговор, позва нас да изађемо са њом на место из кога је допирао мирис цвећа. Да, позвала нас је на терасу, носећи у руци бокал воде, којим ће залити своје мушкале и хибискус. Међутим, они нису њено једино друштво. Иако на тераси најчешће борави сама, окружена је грајом деце из суседног школског дворишта Гимназије „Таковски устанак“.

 

„НА ИЗБОР ЗА МИС ОТИШЛА САМ У ХАЉИНИЦИ ИЗ ЦРВЕНОГ КРСТА“

Причу о првом фотографу Горњег Милановца Симићу, и његовој великој жељи да је фотографише, упркос њеном противљењу, Вера Павић започиње вадећи своје фотографије са избора за Мис Југославије 1969. године. Тадашњи фотограф Симић, чија се фотографска радња налазила у центру Горњег Милановца,  пратио је сва битна дешавања, као и балове који су у време бивше Југославије били места честих окупљања људи. Павићеву је на једном балу опрезно, пажљиво и неприметно је фотографисао, а након тога њену фотографију пријавио на конкурс. Наравно, она о томе ништа није знала, док једнога дана сасвим случајно свој лик није видела у часопису „Спорт и свет“ компаније „Новости”. Док нам прича о својој зачуђености за време уласка међу најбоље и најлепше, Вера нам уз осмех, али са сузом у крајичку оку, говори да је на избор за Мис отишла у хаљиници из Црвеног крста, немајући своју, и то без имало шминке. Дакле, одело не чини човека, рече нам она, гадећи се начина одевања „данашњих јавних личности код којих се најпре посматра шта је која обукла, а не шта је која рекла“. Међутим, немање милионске хаљине, и пудера који прекрива сваку несавршеност, Веру Павић није спречило да 1969. године постане једна од најлепших девојки на избору за Мис Југославије.

 

„ ИЛ’ ЋЕШ БИТИ МОЈА ИЛ’ НИЧИЈА“

„Када сам се вратила са избора за Мис, много ме је Милановчана чекало.“ Међу њима је био и Верин дечко Перо са којим се посвађала пре одласка на избор. „У једном тренутку он мени прилази, љуби руку и пита ме: „Другарице, могу ли ја да Вам честитам?“ Казах му да може. Међутим, у том мометну он је извадио пиштољ и рекао: „Или ћеш бити моја ил’ ничија.“ Стала сам, погледала га и преплашена казала: Добро, бићу твоја жена.“

Вера Павић у живот је кренула са једним богаством – оптимистичким погледом на све што је окружује. Млада се заљубила, млада удала, млада добила ћерку Силвију. У браку између љубави и мржње провела је шест година, потврђујући правило да се праве особине људи откривају тек онда када са њима једемо заједнички хлеб и со.

Верин супруг Пера своју љубав исказивао је пољубцима када би бивао трезан, а батинама по стомаку и песницама по глави увек када је био пијан, а бивало је то скоро сваке вечери. „Три пута сам подносила захтев за развод брака. Он је био диван човек, али када се напије лудео је и много ме малтретирао.“ Једног 30. маја 1975. године, када је Силвији било тек пет година дошао је и молио ме: Поздрави и пољуби Силвију и кажи јој да тајо није имао храбрости да јој приђе. Имао сам добру жену, дете. Нисам знао да ценим, љубави опрости.“ Целе вечери је Пера молио Веру да му опрости. Она му је опраштала. Идем на вечити годишњи одмор.“ Вера није веровала у оно што јој муж говорио, питала га је шта му је. Мислила је да опет испробава колико тога може да поднесе. Али, муж је настављао исту причу. „Јака си и млада, све ћеш издржати.“  Хоћеш ли да ми испуниш још једну жељу, хоћеш ли да изађеш са мном на масандру. „Тада сам се уплашила. Гурнуће ме са петог спрата. Баш сам се уплашила.“ У једном тренутку Веру је супруг прихватио и загрио јако. Чула је пуцањ. Крв је пљуснула по њој. „Волим“ је била реч коју је последњу изустио.

Пера Павић извршио је самоубиство. Иза њега су остале само њихове заједничке фотографије на којима се он готово на свакој појављивао са пиштољем уперним у десну слепоочницу, са цеви упереном у своју, али и у Верину судбину.

 

„ГРАД ЈЕ ПОЧЕО ДРУГАЧИЈЕ ДА МЕ ГЛЕДА“

Након његовог самоубиства, град је почео другачије да  ме гледа прошупатала је Вера кренувши да плаче и јеца, да јој је и сада тешко сећајући се саме помисли како су је људи потпуно одбацили и како нико са њом није желео да се дружи кривећи је за смрт свога супруга. За све што јој се до тог времена у животу дешавало Вера је нашла утеху у својој „малој девојчици“ Силвији. Кућа је уз њу морала бити кућа живота, уз коју су се обе помно привијале.

 

ХОЋЕ ЛИ НА ЗЕМЉИ БИТИ МИРА?!

Хоће ли на земљи једном бити мира, кад се толико пуца нек’ бар гину вуци, докле ћемо за истим столом јести и пити, а поздрављати се са пушкама у руци?“ Овим стиховима отворене су зимске Олимпијске игре у Сарајеву 1984. године.

И док нам вади захвалницу за стихове којима је послала „Поруку мира свету“, Вера нам говори о својој неверици за време сазнања да ће управо њеним стиховима бити отворена Олимпијада. Своје одушевљење, али и незнање како се у тренутку зове, било је краткотрајно. Она је била страшно изнервирана и љута мисливши да се неко са њом путем телефонског разговора шалио. Међутим, после недеља двоумљења, на наговор своје ћерке ипак је одлучила да оде у Сарајево. И, није се покајала. Све што су јој јавили била је истина. Њеним стиховима отворена је Олимпијада.  „Па, знате како је то, ништа није истина док се не докаже, а код нас мало мало, па неко лаже“ с осмехом на лицу, кроз афоризам прича нам Вера. Данас када гледа на Олимпијаду срећна је  не толико због самих игара, колико због мира који је свету тако много недостајао, а којег ни данас нема у довољним количинама.

 

 „КАКО ЋЕ МОЈА МАЈКА БЕЗ МЕНЕ?! “

 Верина срећа била је краткотрајна, јер је изгубила ћерку Силвију која је стасавала у девојку са урођеним законом свестраности, посебном етикетом према животу и и неизмерном љубављу према људима. Била је одлична ученица, талентовани манекен, изузетно обдарен и доказан поета, опробани новинар, мајстор за фотографију, распевани глас градске вокалне групе, као и заљубљеник у изучавање психологије. Последњег лета у свом животу Силвија је у свом дневнику који нам Вера листа и показује, читким рукописом записала: „Можда никада нећу завршити психологију….“, а то јој је била велика љубав. Знање није било у питању, али… то је сад већ питање друштвеног морала. Тако је Силвија уписала Економски факултету у Крагујевцу, а након полагања пријемног испита отишла је у Славонију код родбине и пријатеља. Отишла је да остане дуго како би навикла и себе и мајку на чињеницу да ће се убудуће ређе виђати и да бар за делић олакша и себи и мајци ону приврженост која се није могла ни са чим мерити и поредити. Тих дана пред одлазак у Славонију, Силвију је усред животне песме и напупелости прогонило једно питање: „Како ће моја мајка без мене?“

 

„Одмицали су дани Силвијиног боравка у Славонији, а ја сам са нестрпљењем ишчекивала њен повратак“ храбро нам прича Вера, почевши да јеца и пролива сузе онога тренутка када нам каза да тог повратка никада није ни било. Дан пре Силвијиног повратка, Вера се изузетно узнемирила. Седећи поред телефона и чупајући косу са своје главе, чекала је да још једном чује глас свог детета, као да је предосећала да ће то бити последњи пут. Када је телефон зазвонио, преко слапа суза и одузетог језика, Вера је једва  успела да каже: „Сине, молим те пакуј се, седај на први аутобус. Не могу да издржим без твог гласа. Ево ја крећем… Чекаћу те у Београду.“ Међутим Силвија јој је одговорила да не може тако брзо да се спакује, и да не брине, јер ће остати још нешто да помогне рођацима, али да ће већ сутра стићи. „Немој да се секираш, видећеш… Имам пуно да ти причам… Шокираћеш се кад дођем…“  Шока је било, али не због тога што је Силвија испричала мајци, већ због свега онога што није. Тог најгорег дана у њеном животу, 26. августа 1989. године, на вратима њенога стана, препознала је два службеника СУП-а, докторе и људе из комшилука. Сви су ћутали и гледали низбрдо, а Вери се поглед зауставио на комшији коме су четворо из фамилије изгинули. Покушавао је кришом да избрише надолазеће сузе. Чим сам га угледала само сам га питала вриштећи: „Где ми је дете? Срушила сам се као свећа. Јао мајко рођена, шта ми се све тада дешавало. То је било страшно.“

Силвија је у својим песмама предвидела читаву судбину свог животу. У једној каже да је на прузи задњој, а у другој да слути клице прераног умирања. На жалост, била је у праву. Погинула је у саобраћајној несрећи на путу из Нашица у Нашичку Брезницу. На клизавом коловозу приколица кола у којој је било још двоје Силвијиних пријатеља ударила је у точак шлепера и вратила кола уназад. Иза његовог возила ишао је аутобус, а испред аутомобила на путу остало је троје мртвих. Силвију су нашли са осмехом на уснама као да се подругивала својим недавно написаним стиховима : „Живот неком тугу, неком срећу спрема, а неко ни једно нема.“„Била је сахрана јако велика, девојке су плакале и певале док су држале говоре, да је то било страшно“, храбро нам казује Вера.

 

„МОРА ДА СЕ ЖИВИ ДАЉЕ“

Поред свих трагедија које сам доживела, моја мајка је увек говорила: „Мора да се живи даље. Мајка ми је пуно помогла. Имамо сећање на моју ћерку Силвију, и драго ми је што она није заборављена“, са пуним оптимизмом говори нам Вера. Силвија Павић често се у свом књижевном раду питала шта је живот, а у својој последњој песми „Почетак краја“ рекла је следеће: „На прашњавом друму нижу се путокази, а ја крећем само оним који води ка рају, а онда се сетим да мој пут почиње од ознаке за крај.“ И била је у праву. Већина путева се на крају завршавао, а њен пут тек тада је почео.

 

 

ЧЕТВРТА ЖЕНА У СВЕТУ ПО КРАТКОМ АФОРИЗМУ

Верина огромна жеља за писањем афоризама поникла је из велике борбе са тешком животном причом. Говорећи нам да ових дана по трећи пут чита Сервантесовог „Дон Кихота“ Вера нам признаје да је у свом животу много пута личила на њега. Иако на први поглед храбра, чврста и оптимистична, у дубини душе Вера је велики емотивац. Највише је почела да пише, због тога што ју је околина након што јој се муж убио, одбацила и исмејала, и због тога што нико није желео или се бар није трудио да је разуме. Међутим ни трагичну погибју ћерке не зна како би преживела да није писала. Многи људи кажу да не би требало тражити узроке ударцима живота, већ само рећи: „Тако је требало да буде.“ Можда си у праву. Јер, да ли би Вера икада записала све што је записала да није преживела то што јесте?!, Љубитељи Верине писане речи уз њене афоризме се буде, а уз њене песме одлазе на починак. Још једно у низу признања за свој рад Вера је добила и на Меленшким вечерима поезије у Вршцу, где је захваљујући свом смислу за хумор проглашена четвртом женом у свету по кратком афоризму. „Кад је било више синдиката примало се и по 13 плата, сад ме плаше с неким Деда мразом, а из фирме прете ми отказом“, причајући нам афоризам кроз осмех Вера нам говори о томе да имајући у виду тренутну ситуацију у нашој земљи, „није баш сигурна“ да ли је награду заслужила.

ДИПЛОМА ДОКТОРА СМЕХА

Захваљујући свом оптимизму, смислу за хумор и неодустајању у борби са тешким ударцима живота, Вера је жена која је у стању да насмеје и оне којима је смејање изузетно теретан посао. Она се шали, прво на свој рачун, а потом на туђ, мада најчешће на свој. Како је пунија особа, за себе често каже у најави својих књижевних програма да ће наступити „у свој својој висини и тежини“. Многе на њеном месту би требало засмејавати, али не и  њу. Она је рођена са осмехом и вером у живот. Она је сопствени доктор, додуше није добила Универзитетску диплому, али је диплому „Политике експрес“ под називом „Доктор смеха“ сасвим засигурно заслужила. Носи је са осмехом, а као прави доктор поручје нам да живот увек гледамо са ведрије стране, јер се сваки пех лакше решава уз осмех.