ПРИЧА О ПСУ КОЈИ ЈЕ ИМАО СРЕЋЕ

„МОМЧИЛО МЕ МОЛИО ЗА ЖИВОТ“

 

Док су нека деца одрастала уз занимљиве приче Бранка Коцкице, а друга уз чувени хумор Миње Суботе, милановачки малишани одрастају уз верног пријатеља Момчила.

 

Висока особа, неговане црне „косе“ и питомих „лешник“ очију. Са упечатљивом сребном огрлицом везаном око врата. Колико има година, не зна се, јер није било онога ко би јој правио рођенданске торте. Но, данас, управо је она „организатор“ рођенданских журки на које уноси расположења. Са сузом у крајичку ока, солидарише се са другима, у тешким тренуцима. Има више од 300 обожавалаца на Фејсбуку. На кућну адресу стижу јој песме и писма захвалности. Та особа је он, а он је пас. И то, са двојним држављанством. То држављанство није сасвим сигурно, јер се за њега не знам где је тачно рођен, а ни где је одрастао. Зна се само, где сада живи. Не зна се ни ко су му отац, ни мајка.  Зна се да би он, свима нама, са сигурношћу, могао да буде добар родитељ! Све језике разуме, зна све падеже, и све акценте. Има и одличну дикцију лавежа. Одбија да разговара са онима који не умеју да разговарају са њим. У стању је да сатима води дијалог, али само са онима који га разумеју. Свакодневно одушевљава газду, показујући своју склоност ка сликарству. Слика као прави “мали Пикасо“. Има два имена. Једно је Момчило, а друго Морфеј.

Мали Пикасо

Мали Пикасо

На први поглед то је обичан црни лабрадор. Међутим, само на први поглед. Он је звезда „Белог лабуда на зеленом језеру“, како је некада давно Горњи Милановац, назвао чувени Јован Цвијић. Срдачно дочекује и испраћа госте. Пажљиво гледа цео филмски репертоар у биоскопу. С љубављу чита књиге у библиотеци. Проналази себе у свакој позоришној представи. Свакога јутра одлази у оближњи киоск „Звонце“, позвони на шалтеру и јавља се радницама са трафике. Купује новине, седа на зелену траву, у парку поред киоска. Изнад његове главе налази се крошња дрвета. Најпре се пажљиво изигра јурећи лоптицу, коју му газда баца. Потом одлази да прати ђаке у школу, студенте на аутобуске станице, а боеме у „кафанице“. Након тога, враћа се свом дрвету у парку и пажљиво прелеће погледом штампу, показујући неповерење према ономе што је написано.

Vencanje

Милановачки малишани су била организатори свадбе, на којој је Момчило био кум

 

Власник овог необичног пса, кога препознаје свако, Горњомилановчанин Марко Тиосављевић, каже да је Момчила пронашао сасвим случајно, испред неког београдског контејнера. Момчило му је пришао, подигао шапе и осмехнуо се. Имао је замишљене очи из којих је свакога тренутка могла да крене суза. „Имао сам осећај да ме моли за живот“, прича Марко који је Момчила удомио, јер је на први поглед осетио његову људскост на платну живота.

Није дозволио да други проналазе њега, сам је својом личном борбом пронашао пријатеље којима из дана, у дан, све више исказује верност. Њему се пишу осећајне песме, приређују књижевне вечери. На улици казују мисаони стихови. Уме пажљиво да слуша, искрено да се смеје, и од срца да се радује. У милановачким кафићима, као прави господин, седи на најлепшој столици крај шанка. Свима наручује пиће. Омиљени је гост сваке кафане. Конобари милановачког кафе клуба „Ретро“препознали су Момчилову посебност. Кажу да је он, по свему судећи, један изузетан пас. Пије умерено, само сок и млеко. Пије културно, користећи сламчицу, док својим дугим шапама елегантно листа дневну штампу и пажљиво слуша разговоре. Буди се уз панк и рок. На починак одлази уз Моцарта или Бетовена.

10679777 849999255032878 3116526079130972233 o

Омиљени гост сваке кафане, увек у добром друштву

Много пута потврђивао је прву реченицу једне Андрићеве мисли:„Чудно је то, како је мало потребно да бисмо били срећни“ као да својим поступцима показује колико нам то мало често недостоје. Он уме да поклони искреност, чим из свог кутка изађе на улицу. Уме да разговара са људима, да их слуша, загрли, изненади и одушеви својим широким осмехом, који нам толико фали.

Деца најбоље препознају искреност. Момчило је најискреније створење. Јер, најрадије је са децом у парковима или школским двориштима. Он често одмерено, као по модној писти, шета са својим газдом. Када изађу из вртића, бар двадесетак деце потрчи ка њему. Сви у хору дозивају: „Момчило, сачекај!“ Момчило се заустави, залаје, погледа газду тражећи знак одобрења.Чим га добије, трчи деци у загрљај. По сат времена проведе у игри са њима, посвећујући се сваком детету подједнако. И, играјући са сваким дететом ону игру, коју то дете жели.

Док су нека деца одрастала уз занимљиве приче Бранка Коцкице, а друга уз чувени хумор Миње Суботе, милановачки малишани одрастају уз велико срце свог пријатеља Момчила:

 

Он је кројач веселе приче,

модни критичар који даје добронамерне савете свима,

он је онај који не уме да виче,

ни кад после ватре остане дима.

Он је неко ко од немира ствара мир,

он је искрени људски вир.

Он је Титаник који ни у највећој води никада неће потонути,

јер ће увек доследан позитивац бити.

Стога, свако ко мисли да доброте нема на овом свету,

најпре нека упозна овог пса,

a о људскости нека сведочи,

тек пошто види његове очи!!!