Трамвај на линији 2 саобраћа до Пристаништа. Ову линију посебно добро познају студенти Правног факултета. Иако стар, спор и тром, он је симбол Београда. Свакодневно крстари улицама престонице и загађује околину буком коју производи. То свакако његовим путницима не смета. Шта више, велики осмех и олакшање показују на својим лицима када се појави црвени зарђали крсташ.
Црвених и знојавих лица гомила путника нестрпљиво је чекала двојку на Славији. Веома је топло. Иако је календарски стигло пролеће, по температурама је скоро као лето. Град је озеленео и препун цвећа. Путници су нервозни. Све је мирно и тихо. Ту тишину и пустош убрзо прекида црвени зарђали крсташ. Његово звецкање, клапарање и шкрипа је звук који је обрадовао многе путнике. Међу њима креће борба ко ће први ући и заузети место. У трамвају је била гужва. Чувени апарат у близини сваких врата је запиштао. Ушла је контрола. Путници су ужурбано вадили своје карте док су се неки склањали. Мирис свежег пецива, јутарње штампе и зумбула који је бака носила са пијаце је крсташу на кратко повратило стари сјај. Модел овог трамваја је Татра КТ4 и некада су се производили у Чешкој у периоду од 1974.године до 1997.године. У Србији их је било преко 220.
На Славији и код Правног факултета се увек створи велика гужва. Суграђани ужурбано иду на посао, а студенти не желе да касне на предавања. Труцкав и скоро пун, крсташ се приближавао стајалишту „Браће Барух“. Мало људи зна ко су у ствари они били. Браћа Барух су били синови Булине Јархи и Елијахуа Илије Баруха, београдских Јевреја. Сва тројица су погинула током Другог светског рата, као припадници Народноослободилачког покрета. Исидор Барух био је инжењер, Бора Барух правник и сликар, а Јосип Барух професор. Улица, на Дорћолу, у којој су некада становали понела је њихово име, као и основна школа сазидана у близини њихове куће. Број путника се смањио. Ђаци су управо изашли и отишли у школу.
„Следеће стајалиште Калемегдан“ чуло се из Бусплус апарата. Разни туристи и странци, већ узбуђено су се спремали да прошетају Калемегданом. Брзо су отварали карте и разне брошуре. Калемегдан је истовремено најзначајнији културно-историјски комплекс у којем доминира Београдска тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Назив Калемегдан односи се само на просторни плато око тврђаве који је осамдесетих година 19. века претворен у парк. Кроз прашњави прозор које је облепљен разним налепницама, може се видети колика је гужва у парку. Скоро све клупице су биле заузете, а продавци кокица и сладоледа су имали огромне редове испред својих штандова.
Трамвај је наставио да крстари улицама престонице ка следећем стајалишту. То је „Пристаниште“, уједно и последње стајалиште. Међу путницима било је и странаца који нису знали да је ово последња станица, а ту су и залутали студенти који су заборавили да је дошло до измена на трамвајској линији. Возач је објаснио да путници морају да изађу јер је ово последње стајалиште и трамвај мора на поправку. Један старац је спавао. Возач је повикао и рекао му да сместа изађе јер то последња станица. Човек се осмехнуо и рекао да ту живи и да је то његов дом. Возач, коме је ово први радни дан на овој траси, био је зачуђен. Старац се удобно сместио и наставио са спавањем. За њега је црвени зарђали крсташ једино уточиште – прати га кроз дан, ноћ и сан. Тај старац је бескућник који живи на последњем седишту у трамвају на линији 2.
Последњи радови
Вести из несвести18. мај 2018.„Предрасуде су за мене изазови у америчком флег фудбалу“
Студентски радови18. мај 2018.Забрежје-место почетка српске дипломатије
Студентски радови18. мај 2018.„Новинарство је најмањи могући компромис са сопственом савешћу“
Студентски радови18. мај 2018.Поплава неодговорности