Путовање кроз село Брајковац

Још у време Карађорђа живео је Узун Мирко Апостоловић. Он је својим унукама саградио куће близу пута који је водио од Београда до Ужица. Потомци Апостоловића били су први становници овог планинског села у долини реке Оњег, заклоњеног од хладних северних ветрова брдима Вис и Просек.

Ово село се најпре звало Гуњица. А, онда је, отприлике након Другог српског устанка, Гуњица постала Смрдљиковац по лешу који месецима није сахрањен. Млађе генерације кажу да се име однослило на црну липу непријатног мириса која је расла на месту где се данас налази споменик палим борцима за време Другог светског рата. Тај споменик се налази у самом центру села у великом школском дворишту. Подигнут је на три степеника на којима се махом могу видети деца која седе ту незнајући чему је тај споменик посвећен јер не постоји никаква табла која би их у то упутила. Али, ако се приђе мало ближе, у камену се може прочитати угравираних сто тридесет седам имена сахрањених ратника чија се презимена углавном понављају: Марковић, Јовановић и Обрадовић су и данас најчешћа презимена у селу. Мало даље, на пространој травнатој равници налази се још један споменик. Стена заобљена при врху дуга око једног метра, која се издиже из бетонског темеља је најрашкошнији споменик у Брајковцу. Та стена пуна је неравнина које су остављене намерно. Ту је и неколико венаца као и гранчица разног дрвећа, углавном јеле и бора. Лети, кад руже цветају, мештани бетон покрију са деведесет пет црвених латица јер је толико година живео онај коме је овај споменик и посвећен. А, на мермерној плочи на стени пише: Незаборавном јунаку Узун Мирку Апостоловићу.

Село је богато изворском водом. Најпознатији извор је Кисела вода између цркве и гробља. Мештани су извор оградили дрвеном оградом и унутар ње поставили чесму. У источном делу села налази се врело по коме је Брајковац и добио име, почетком двадесетог века. У Брајковцу има и доста бунара са водом који се налазе дубље у шумама. Велики број домаћинстава се на тај начин снабдева водом из Оњега са својим притокама.

Пољопривреда, земљорадња и сточарство су основни извор прихода у Брајковцу. Село обилује њивама, ливадама, шумама и испашама. У делу које се назива Језеро, постојало је једно али је исушено. За то језеро се везује легенда о аждаји. Наиме, након убиства исте, језеро се само од себе исушило, а род Радаковића који су је убили, убрзо изумро. Можда немају баш аждаје, али скоро свака кућа гаји неку домаћу животињу. Оно што Брајковчане издваја од многих је однос који они имају према њима. Они деле домаћинство, двориште или кућу. Они су пријатељи. Пре двадесетак година живела је крава по имену Шаруља. Остала је упамћена по својој храбрости тако што је, након што се сено запалило близу ње, оборила врата куће домаћина, коју је кренула да захвата ватра, и пробудила га. Од тада скоро свака крава носи њено име, а породица Станишић је и свом псу чувару дала то име.

Најлепша знаменитост села Брајковац је са сигурношћу црква брвнара. Налази се на пространом имању у близини киселе воде. Црква се првобитно налазила неколико километара изван села, али је одлуком црквених власти 1862. премештена на садашње место. Мештани су на леђима преносили дрвене даске и остале делове грађе и то ноћу (да Турци не би приметили). Иако је обновљена и преуређена, брвнара је задржала аутентичан изглед. Црква има велику порту са звоником и црквеном кућицом налик на колибу у којој је некада живео свештеник. Порту краси храст, велико, можда и најстарије дрво у селу, као и пуно високих зелених чемпреса. Многи брачни парови бирају баш ову цркву за венчање због своје скромности, интиме и породичне атмосфере. Далеко од буке, аутомобила и трактора (којих има јако много), црква као да живи своју причу ван времена и простора. Може се чути само дрвеће како се њише уз поветарац и по која залутала птичица, или неки мештанин који је кренуо да наточи киселу воду, па свратио да се одмори.

На другом крају села живи можда и најпознатија личност Брајковца – Богољуб Боћа Вишњић. Бивши пилот ускоро пуни деведесет година, али и даље повремено лети, наравно за своју душу. Сигурно је неко ко најбоље познаје село, па је и написао књигу Да се никад не заборави, посвећену свом селу. Захваљујући њему Брајковац краси и војни ваздухоплов тандерџет. Овај авион користила је југословенска војска од 1953. до 1968, а Боћа је убедио тадашњи ЈРВ и ПВО да га поклони Брајковцу. Налази се у ширем центру поред затвореног Дома културе или „Соколовог дома“. У близини, на узбрдици, се налази и фудбалски терен клуба БСК. Фудбалски турнири се углавном одржавају лети и повод су за окупљање и дружење младих.

Брајковац је село у коме се дише пуним плућима. Свеж ваздух долази са оближњих планина, природа је скоро па нетакнута, а у сваком кутку села може се осетити мирис сена или цвећа. Млади који су се преселили у град, радо посећују своје село које је од главног града удаљено око седамдесетак киломкетара.