„Волео бих да уђем у читанке"

„Који цар“ чуло се из позадине ходника установе културе „Вук Стефановић Караџић“. А онда се тај „цар“ и појавио. Срђан Динчић управо је успешно извео наступ у сали „Александар Поповић“. Изгледао је ведро и насмејано. Комичар, сценариста, водитељ и дипломирани инжењер најпре је направио неколико „селфија“ са обожаваоцима, а онда је сео и наручио своје омиљено пиће – пиво.

„Све што радим обухвата реч хумориста“

Разговор смо започели на тему станд уп-а. „Никада се не припремам за наступ испред огледала. Мени је језиво да видим сам себе како на снимку, тако и на огледалу. А, и да увежбам покрете, сигурно бих све потпуно супротно урадио кад изађем на сцену. Углавном размишљам о тексту који сам припремио, премотавам у глави и онда урадим опет супротно од онога што сам смислио“.

О томе да ли му се дешавало да нема инспирацију, казао је: „Пет фора дневно је минимум који морам да смислим. Нису све нешто специјално духовите. Може да ми се догоди да један дан не могу да смислим ништа, али онда други, трећи дан све надокнадим“.

На питање шта му причињава веће задовољство, писање или сам наступ, Срђан се замислио неколико секунди. „Ух. Процес писања је мучан, али ми фали када само наступам. Много зависи од мог тренутног расположења у коме се налазим. На пример, „Ђаво из јагоде“ ми се на главу попео и онда сам једва чекао да напишем нешто ново. Овај наступ сам назвао „Треће стање“ јер нисам имао толико времена, супруга трудна, дете мало, а ја имам ограничен рок, па ми је лепше да изводим текст који је већ написан. Још кад се људи смеју, од тога нема ништа лепше“.

Један од Срђанових ауторских афоризама је „Уведите ме у читанке тек након смрти. Жив се у школу не враћам“. „Да уђем у читанке, морам прво да заслужим“. Насмејао се и додао: „Тиме сам хтео да кажем да смо на прагу да „уведемо“ у читанке људе који школи не желе да приђу ни мртви“. Ипак, Ђиђа би волео да се нађе у читанкама, не као хумориста, већ на други начин. „Волео бих да напишем збирку песама за децу. Имам две, три за сад. Али, волео бих да једнога дана моја деца или унуци читају баш те збирке песама које сам ја написао. Мада, то ће вероватно бити ове дигиталне читанке, што је сигурно добра ствар. Не морају деца да вуку књиге као ја“. А, онда је признао: „Добро, ја сам школу завршио с једном свеском у џепу. И, шта ми фали?“

Авантуристички дух

„Је л’ може једна слика?“ Још два обожаватеља су желела да се сликају са Срђаном. Након још једне фотографије разговарали смо о боравку на Филипинима у оквиру „Сурвајвера“.

„Учешће у Сурвајверу, поред тога што је било поучно, било је једно од најмучнијих ствари које сам урадио. Не само та глад, већ и људи с којима иначе не бих долазио у контакт и не бих комуницирао. Најтеже су ми падали ти међуљудски односи. Једва сам чекао да се то заврши, па сам изашао кад ми је већ од свега било мука“.

На питање да ли би се поново упустио у сличну авантуру, комичар је одговорио потврдно. „ Нисам баш претерано паметан човек“, рекао је кроз стидљив осмех. „Када би се опет правио такав шоу, вероватно да бих ишао, само бих другачије играо ту игру. Са ове дистанце гледано, ја сам промашио тему, а то ми се често дешава у животу, да због своје брзоплетости и неразмишљања промашим тему и то тек накнадно схватим. Али, то је, можда добра особина јер ми никада није проблем да признам где сам погрешио“.

Срђан се осврнуо и на то како је изгледао у том периоду. „Ја Срђана Динчића замишљам са дугом косом. Кад станем испред огледала кажем да ово нисам ја, да сам ја Срђан с дугом косом, али некако ми је сад тешко да је пустим. Можда“.

Прокоментарисао је и задатак који му је најтеже пао током боравка на острву. „Морао сам да поједем ферментисане рачиће. Има укус као ужегла риба, али је преслано и не може да се једе. То је нешто најодвратније што сам пробао, али сам појео. Следеће је било неко око, не знам чије, али знам да нисам могао да га поједем. Да јесам, после тога бих морао да поједем фетус пачији. То бих могао. Нисам превише пробирљив,могу свакакве гадости да поједем“. Ипак, иако воли да се храни разноврсно, Ђиђа још увек није научио разлику између броколија и прокеља. „Зато ме Тамара никада не шаље у продавницу. Радије шаље нашег лабрадора. Ја увек зезнем нешто. Или ми буде жао кад ми продавачица да буђаву бундеву, буде ме срамота да кажем не, па је купим. Имам ту неку фалинку да људима не говорим кад ми нешто смета, да их не увредим или повредим“.

У даљем разговору Срђан је закључио да у ствари не зна шта је за њега авантура. „Немам појма. Можда“, започео је реченицу, али је убрзо застао. „Стварно не знам. Обично људи воле те глупости да скачу из хеликоптера или банџија, али ја то не волим. Чак ни то што сам се пријавио за Сурвајвер за мене није било ништа спектакуларно. То је нешто што су људи који ме познају очекивали од мене“. И даље је покушавао да смисли шта би за њега значила авантура. „За мене би била авантура да пропутујем Азију. Мислим да сам у прошлом животу био Азијат, Ето“,с олакшањем је казао комичар.

„Колика је његова плата кад овако дели паре?“

Срђан Динчић тренутно води квиз „Столице, који се емитује на телевизији. „Иванова идеја је била да ја будем водитељ“, рекао је мислећи на Ивана Ивановића. „ Снимао се пилот и било нас је неколико на проби. Ја сам се појавио као да сам пао с Марса. Нисам имао појма о правилима, ма ни о чему! Требао им је неко спонтан да иде да прича с људима, да је опуштен, да сазна нешто о градовима и интересовањима људи и томе слично“.

О томе како се сналази у улози водитеља, иронично је рекао: „Даа, знам шта радим“, а онда се и насмејао. „У близини је био један човек који је добацио „Колика је његова плата кад овако дели паре?“ И шта ти да кажеш на то?“ Раширио је руке Срђан. „Оно што водитељи квизова не раде, а ја радим јесте да увек кажем кад ни ја не знам одговор на неко питање. Неки тип је направио постер на инстаграму „Како може да буде водитељ квиза неко ко не зна за песму Енигма?“ Судећи по том шмекеру водитељ квиза може да буде само неко ко зна све, а пошто такав не постоји на планети, онда могу и ја“.

Срђан је још једном поновио да је његово примарно занимање станд уп комичар, а на питање да ли би се бавио глумом, одмахнуо је главом. „Не знам да глумим. Спектакуларно сам лош у глуми. Глумио сам по неким скечевима, па знам колико не ваљам. Није то лако, уопште. Људи се прелако залете у глуму. Ја чак и у „Столицама“ нешто глуматам, да буде занимљивије, али глума као глума је озбиљан подухват“.

Породични човек

Иако има посао у Београду, Срђан живи у Сремској Митровици. На коментар да не мора да размишља о томе за кога ће гласати на предстојећим изборима, Динчић је казао: „Апсолутно немам тај проблем. Мада, и да сам овде смислио бих за кога да гласам, али ми је драго што не морам да оптерећујем мозак и тиме“. Прокоментарисао је и политичку ситуацију у свом граду. „Митровица је мали град. Ми се тамо сви знамо. Више-мање је исто као и свугде. Ти људи који су на власти су исти људи који се само смењују. Ја не издржавам породицу од посла који зависи од ситуације у Митровици. Мени је Београд на неких осамдесетак километара аутопутем, а Прва телевизија ми је на неких педесетак километара, тамо сам за неких 35 – 40 минута. Буде ми понекад, наравно, напорно због тога што мање виђам породицу и пријатеље због тога“.

Ипак, Ђиђа се не би преселио из Сремске Митровице. „Лакше ми је у Митровици да живим јер је мали град. Бољи је и за породицу и организацију живота и за све. Мене људи углавном не виде као породичног човека. Али, оно што ја највише волим код куће да радим јесте да пустим сину Хамерфал, пошто само тако престаје да плаче, а ја да пискарам нешто или се играм с Нацом. Мислим да тај осећај не бих могао нигде више доживети, ни у једном граду. Има много предности Митровица. Па, имамо и затвор“. На питање да ли је можда ишао тамо, осмехнуо се. „Е, нисам. Било је неких предлога да идем тамо да наступам, али се то никада није реализовало. А, баш бих ишао, баш ме занима какви су митровачки криминалци. Само да ме добро чувају са свих страна“.

Разговор смо приводили крају. И Срђанова чаша је била празна. Говорио је још о будућим плановима и неком свакодневним темама. Поздравили смо се, а онда се придружио пријатељима који су га за суседним столом чекали.