Скривени кутак Невесте Јадрана

То је Бока, Невеста Јадрана, ова реченица изговорена и препричана више хиљада пута. И све то у филму ”Лајање на звезде”. Догодовштине матураната на Јадрану радо се гледају и данас. И баш о том Јадрану и баш о тој Невести је и овај текст…

Најпре „небо к’о од плаве свиле”, па мирис биља, древни спокој културних здања, па прастаре мистерије везане за чувена острва и још чувеније палате… Бока.., из које избија лековит спокој – лепршав, чедан, древни, чије представе стваране визијама песника имају још заводљивији утицај и тајну привлачност. Тамо где је Шантић стао пре скоро једног века, продужише многи други заљубљеници у природу, уметници, писци, архитекте.

Одавде из Котора, подно Ловћена, поглед зачас одлута до полуострва Врмац у чијим је сеновитим брдима смештено прастаро насеље Столив. Ваздушном линијом се јако брзо стиже, а асфалтним путем поред мора за неких осам километара, исто толико има и од Тивта, па се из оба града може лако стићи. У мали минибус, са которске стране, који саобраћа на сваких сат времена, ушла је црвенокоса девојка. Цеста је кривудала, тик уз море, а мала романтична места су се смењивала: Муо – старо рибарско насеље, Прчањ – прво летовалиште богатих Которана, па Столив, крајња дестинација.

Насеље је настало у XИВ веку, а као део Которског дистрикта спомиње се још 1326. год. Налази се на око две стотине метара надморске висине, на јако стрмој северној падини полуострва Врмац, наспрам романтичног и мирног Пераста.

Столив броји око петстотина становника. Карактерише га велика збијеност кућа у низовима, па тако једна скупина обично припада једној породици. Лако је уочљива најстарија – матична зграда, а онда даље, са нарастањем породице растао је и број кућа у низу. Редовно су постављене на истом нивоу, исте су висине и од истог материјала, што доприноси да једна таква групација чини складну архитектонску целину. Становништво се бавило поморством и трговином, па је чувени столивски бухач био тражен на пијацама Трста и Венеције. Своје име, пак, носи по богатим маслињацима. Наиме, сваки момак, да би стекао право да се ожени, морао је да засади стотину маслина . Ако за то није имао добвољно своје земље, био је дужан да искрчи потребну површину у густим кестеновим шумама.

Креативна моћ људске маште изашла је одавно на једна од многих бококоторских врата, и настанила се да живи између оних катрактеристичних столивских димњака и врхова кестеновог дрвећа, оног малог делића свиленог неба и сећања на познате мајсторе дрводељског заната Шевеље и Мариновиће који су своје умеће изражавали у вештом ковању гвожђа. Кажу да су и једни и други били прави уметници у својој вештини. Исто тако као и столивски морепловци који донесоше први цвет камелије из далеког Јапана крајем осамнаестог века да краси прочеља њихових камених кућа. Љубав и поштовање према овом цвијећу су и обновили Фешту камелија. Завршетак ове, сада већ традиционалне манифестације је Бал Камелија, када се крунише и Дама бала.

Док се аутомобили лагано провлаче уским улицама у Доњем Столиву, тик уз море, у Горњем се то не може ни замислити. Јако стрми терен је утицао да се насеље формира на неколико тераса на којима су низови кућа. Између тераса провлаче се кривудаве улице са мноштвом степеница, што је условило да Столив буде неприкосновено насеље пешака. Пењући се главном степеничастом улицом која води ка парохијској цркви и главном тргу, црвенокосој девојци као да се наметнуо осећај спокојства, реда, чистоће, пристојности и питомости; има нечега јако дирљивог у овом малом и затвореном амбијенту кривудавих улица и сликовите архитектуре групица кућа које су постављене паралелно смеру најјачег ветра, буре, одолевајући и штитећи једна другу од њених најжешћих налета. Жућкаста светлост испресецана топлим сунчевим зрацима правила је шару оштрих обриса по поплочаном тргу, обасјавала сву лепоту старог звоника цркве Св. Илије из 1556. године и нежно гладила златне руке осамдесетједногодишњег Божа Вујовића, који више од пола века, по породичној традицији, свакодневно иде из Доњег у Горњи Столив да на црквеном звонику навије древни сат, старији од стотину година.

Доле, у подножју, при самој обали, је млађе насеље, руже и нарциси, док је на горњим терасама огромна шума питомог кестена, највећа на целој Јадранској обали. На самом улазу у Горњи Столив још се домаћински држао прастари кестен, у чијем шупљем деблу се могу сместити два човека. Ту су још неколико палми са ћубицама и одважне камелије према којима овде постоји посебан култ љубави и узгоја.

На другој страни минијатурног трга мекетала је једна коза. Она је сведок неке друге реалности али и борбе мештана да њихово мало, прастаро насеље сачува своју естетску и амбијенталну посебност. У ту сврху је бивши морепловац и заљубљеник у своју Боку, Мато Вујовић са супругом Ранком, сликарком и адвокатицом основао ликовну колонију “Столив”. На самом почетку, колонија је претендовала на међународни значај, јер су били позвани сликари из околних земаља, а и многа инострана удружења су је подржала и ставила у свој уметнички регистар. Међутим, услед финансијских потешкоћа, колонија се није одржала.

На овом мирном и инспиративном месту, где време нема неки велики значај, нема много хотела, па самим тим ни туриста који би остали дуже. Има неколико малих дућана и поликлиника специјализована за плућне болести. Бог је, кажу, овде био јако дарежљив, кад им је подарио: до ногу море, изнад главе Ловћен, а у средини лековити мирис медоносног биља са Врмца. Регистровано је петстотина четрдесет осам врста од којих се праве многи традиционални лекови. Управо зато је чест гост ових домаћина својевремено био и Владика црногорски Петар ИИ Петровић Његош.

Колико бескрајних и разноликих сећања се смјестило у овај крај и његове становнике: дубоко закопани животи њихових предака, разни освајачи и цареви, богати трговци и морепловци, песници и пустолови, сви су хтели да доживе магију када из морске пучине израња велики сребрни месец, а дању им се поглед задржавао на Марковом рту и на дворцу Змајевића. Са највише тачке терасе куће Мартиновића у Доброти, бокељска збијена насеља уз море изгледају као сунчев прстен који сјаји у тамној ноћи. Лепота Боке је вечна, па је и ћутање у ноћи са погледом на тај прстен, заиста одмор и уживање.