Кроз прозор међународног воза

Тачно на време спреман је био воз(односно машиновођа) да крене са београдске железничке станице, за Бар. Риђокоса девојка ушла је у први вагон и села на седиште број педесет и шест, одмах до прозора. У купеу су била још два човека. Један, средњих година, који неодољиво подсећа на политиколога Владимира Павићевича; и други, старији човек са седом косом и брковима који је носио златан ланац око врата, а на руци златан сат. Девојка је одложила свој циклама кофер када је воз лагано кренуо са станице.

До следеће станице, у Реснику, ишао је јако споро. Са обе стране су се највише могли видети грађевински радници. И од Ресника до Ваљева се путовало мирно. Није се имало шта видети, осим поља и зеленила. Понека напуштена кућица, или станица само. А, онда, од Ваљева – тунели. Млађи човек је сишао на станици, као и старији, а девојка је сама у купеу разгледала. Учинило јој се како никада није путовала чистијим возом. Клима је радила, па је и температура била јако пријатна, јер је био необично топао априлски дан. Тик испред шестог тунела по реду, воз се зауставио, високог олисталог дрвећа. Након два – три минута је наставио свој пут. Тунели, тунели, тунели. Тачно четрдесет и пет до ужица, а између њих тек толико времена да се ухвати зрачак сунца и део неба. По која речица, пут, пашњак са стадом овца, оронуле колибе… Док је воз јурио на узвишењу, метрима испод, на путу камион је био преврнут. Вероватно се догодио удес јер су стајала још два камиона и неколико људи.

У близини Пожеге спустила се магла. Врхови брда нестајали су међу густим сивилом. На неколико места стајао је по један споменик окружен златном оградом.Воз је ушао у тунел коме се чинило да нема краја. Прошло је више од пет минута када је светлост обасјалан купе. Воз је ишао уз сеоски пут. Зелена равница и пуно дрвећа трешње карактерише овај део. А онда су нашле и баште. Више њих, на којим су људи садили или убирали плодове. У даљини су биле (вероватно) њихове куће чији су се само црвени кровови видели.

Код места Рожане, воз је сусрео још једног. Машиновођа је трубио неколико пута и тако возио даље ка Прибоју, јако споро. Прешао је неколико речних мостова, деоницу у којој се потпорни зид очигледно срушио у блиској прошлости, куће на врховима брда, напуштену фабрику, фудбалски терен, људе који су већ спремали дрва за зиму и део где су расли само маслачци. Жути километарски равничарски тепих у подножју брда био је прави пролећни призор.

Током путовања возом углавном се не могу видети урбана насеља, нити насеља уопште, само из даљине. Тако се видео и Прибој. Мало изнад станице видела са кафана „Сложна брача” са дрвеним столовима и столицама у башти. Слично као у Ужицу, редови збијених кућа на брдима, а у подножју су дугачке зграде. Овде се налази и огромно гробље , са гробовима израђеним у белом мермеру.

На Златибору са свих страна су јеле и борови могу се видети по високим брдима између честих И дугачких тунела. Речице испод мостова, кањони, по неки напуштени путић И колибица на сред брда је све што се може видети од Златибора.

Пруга се, даље, простире кроз ливаде, поред једног водопада и преко Увачког језера. Језеро је у плићаку јако загађено. Вероватно су путници из воза бацали ђубре које се таложило. Ипак, на површини у води су се огледала дрвећа. Воз је ишао полако, као да је машиновођа на,ерно пустио путнике да уживају у овом пределу. Језеро је бивало све чистије, а и неколико паткица је пливало у њему. Увац је „отпратио” воз до Пријепоља у коме је станица оронула и запуштена, а куће мале и збијене, од којих је свака трећа имала двориште. И пут уз пругу је стар и више пута поправљан. У близини се сијала бела црква, мало новијег датума, а ту је и полицијска станица.

Близу границе почиње хладни Лим да тече, у супротном смеру. И клима је постајала другачија.

Србију и Црну Гору дели велелпни манастир Куманица. Од пруге је одвојен каменим потпорним зидом. Воз се, по протоколу, овде задржава око тридесет минута. Плоче од којих је манастир изграђен датирају још из четрнаестог века, док је кров нешто новији. Куманица је сазидан на пространом имању са неколико кућа у којима живе монаси и калуђери. На улазу у манастир, изнад капије златним словима пише „Благословен који улази у дом господњи“. Из воза се могла видети и једна чесма у камену из које непрестано цури вода изнад које је мозаик Исуса Христа. У Куманици живи и неколико мачака, али паса судећи по две кућице направљене од дрвета. Преко пута манастира паркирана су аута, а власници су вероватно пецали на Лиму.

Чим је воз ушао на територију Црне Горе осетио се другачији ваздух, али и мирис. Пруга је окружена виноградима. Чак је ту и по који бик који пасе траву. Куће су украшене декоративно са каменим скулптурама на капијама.

Воз је ушао у станицу у Бијелом Пољу. Девојка је узела свој кофер и сишла из воза који је наставио свој пут према Бару.