Студентски радови

„Новинарство је најмањи могући компромис са сопственом савешћу“

18. мај 2018.
Радојица Милетић

Аница Телесковић је новинарка дневног листа „Политика“ више од једне деценије и у овом интервјуу је говорила о својим почецима у новинарској професији, о тренутном стању у медијима и шта се може очекивати у будућности.

Аница Телесковић је рођена 1982. године у Прокупљу. Основну и средњу школу похађала је у Куршумлији, а у Београд је дошла 2001. године. Тада је уписала Факултет политичких наука у Београду. Дипломирала је у мају 2007. године. У Политици је од јуна 2004.године. Добитник је награде „Тања Станковић Бошков“ за 2010. годину. Реч је о награди за младе економске новинаре коју додељују дневни лист „Данас“ и Народна банка Србије.

Шта је био Ваш путоказ при бирању новинарске професије?

Иако сам рођена у Куршумлији и нисам познавала ниједног новинара, чак нисам ни читала новине, заиста сам цео живот желела то да будем новинар. Још у основној и средњој школи свидео ми се осећај кад другари из разреда траже да пред целим одељењем читам неки писмени рад. Говорили су ми да лепо пишем и то је од малих ногу хранило моју сујету. Колико год ми то не желели да чујемо, новинарство је професија која храни сујету у позитивном смислу. Сећам се да сам била седми разред и да сам гледала емисију „Путоказ“. То је била дечја емисија образовног карактера коју је у то време водила Оља Бећковић. Сећам се да је једна девојчица написала писмо редакцији и питала их како може да постане новинарка, а одговор је био да може да упише Факултет политичких наука у Београду. Та емисија је стварно била мој путоказ.

 

Тренутно радите у „Политици“. Како је дошло до тога да изаберете лист „Политика“?

У Политику сам дошла у јулу 2004. године. У то време била сам студент треће године Факултета политичких наука. На огласној табли стајало је обавештење да редакција Политике тражи 10 сарадника завршних година факултета чији је просек оцена већи од 8,5. Нити сам била завршна година факултета, нити сам имала просек већи од 8,5, али сам једва чекала да почнем да радим. Јавила сам се на оглас и нас десеторо је у лето 2004. године отишло у редакцију Политике. Већ прве недеље одустало је њих осморо и само двоје студената је остало у редакцији да ради. Пре „Политике“ нигде нисам радила, ако не рачунам лето 2003. године које сам провела на пракси у „Блицу“ и то што сам на факултету радила у редакцији „Политиколога“.Током каријере сарађивала сам и са економским часописима Магазин Бизнис и Економетар, а ставове и коментаре објављивала сам на поталу РТВ Војоводина. Добитник сам награде „Тања Станковић Бошков“ за 2010. годину. Реч је о награди за младе економске новинаре коју додељују дневни лист „Данас“ и Народна банка Србије.

С обзиром да радите у једном од најстаријих штампаних медија у Србији, „Политици“, какво је Ваше мишљење о самом власништву тог медија? Наиме, често се поставље питање чија је државна „Политика“.

Врло често од председника Александра Вучића може да се чује да је Н1 америчка телевизија, али од њега је немогуће добити одговор на питање чија је српска „Политика“. Чак је у време док је био премијер изјављивао да ни Свети Петар не може да распетља власничку структуру „Политике“. Званично, 50 одсто „Политике“ је у државном влаништву. И то индиректно преко „Политике АД“, док је друга половина у власништву компаније Еаст Мериа Гроуп која је регистрована у Русији. Као власник ове фирме јавно се декларисао бизнисмен Мирослав Богићевић, вланик Фармакома МБ, комапније која је тренутно у стечају. Богићевић је бизнисмен који је био близак Демократској странци и како је сам признао, „Политику“ је купио како би спречио Курир да уђе у власничку структуру „Политике“. При том, компанија Еаст Медиа Група је обрисана из пословног регистра у Русији, а Политика АД је у предстечајном поступку. У време док је уредник „Политике“ била Љиљана Смајловић, уређивачка политика је била таква да смо ми отворено писали о власничкој структури листа. Као и о намери Адриа Медиа Групе, иза које стоји власник „Курира“ Александар Родић, да преузе најстарији лист на Балкану. Није било информације коју су новинари „Политике“ сазнали о свом власнику, а да су је сакрили од својих читаоца. Апсолутно у том смислу није било никакве цензуре и ко је имао храбрости да о томе пише, могао је. Чак највећу заслугу за то што Курир данас није власник Политике сноси редакција која се побунила против тога. У својим текстовим упозоравали смо колико је погубан начин на који Родићи управљају медијима у Србији и колико би то за Политику било лоше.

Требају ли информације о власништву „Политике“ бити јавне?

Сматрам да је у јавном интерсу да се те информације знају, као и да се компликована власничка структура распетља. Политика треба да буде огледни пример и када је реч о управљању, и када је реч о стандардима које поставља у новинарству.
Са променом главног уредника променила се и уређивачка Политика и став вд уредника Жарка Ракића је да о власничкој структури листа не треба да се пише јер нам то наноси штету. С тим ставом се не слажем и сматрам да нам штету наноси то што о томе редакција ћути. Политика се не може тако продавати, нити се њоме тако може управљати. То све компромитује традицију листа дугу више од 113 година.

Какво треба да буде власништво „Политике“ по Вашем мишљењу?

Сматрам да власништво „Политике“ мора бити транспарентно и чисто и да мора бити по закону. У ситуацији када се не зна ко је прави власник листа, јер је Богићевић изјавио да је новац за куповину „Политике“ позајмио од свог партнера из Швајцарске, у ситуацији када редакција има вд уредника, најстарији лист на Балкану постаје брисан простор за различите врсте мешетарења. И политичке и сваке друге врсте.

Посао новинара уме да буде тежак и стресан. Медијски радници се често сусрећу и са разним непријатностима попут претњи и уцена. Да ли сте Ви и Ваше колеге можда доживели нешто слично?

Наравно да сам се лично сусретала и са претњама и са притисцима. Притисци пођеднако долазе и од власти и од опозиције. Политичари искључиво гледају шта коме иде у прилог, а потпуно је погрешно да новинар служи једнима или другима. Новинар искључиво мора да служи истини, без обзира коме та истина иде у прилог. За новинарство је најгоре то што су данас сви заузели стране, или су у једном или у другом пропагандном тиму.
Колегиница Јелена Попадић и ја смо у лето 2015. године биле под притиском када смо истраживале који појединци блиски властима су закупци луксузних државних вила по ценама нижим од тржишне. Након што смо откриле и објавиле да је адвокатска канцеларија „Веселиновић“ један од закупаца, прећено нам је телефоном. Ова адвокатска канцеларија је у власништву Невене Веселиновић, супруге Горана Веселиновића, виског функционера СНС-а и кума председника Вучића. Након што су наша сазнања објављена на насловној страни Политике, редакцију је позвао непознати мушкарац који је имао примедбе баш на тај текст. Није се представио и на крају нам је поручио: „Неко ће вас ускоро едуковати“.
Врло често се догађа да моћни бизнисмени прете тужбама.

Познати немачки новинар, бивши дугогодишњи сарадник чувених („Франкфуртер аллгемеине Зеитунг“) новина Удо Улфкоте објавио је запажену књигу „Купљени новинари“ („Гекауфте Јоурналистен“) у којој говори о устаљеној пракси нетачног новинског извештавања јер на рад новинара итекако утиче власт, политика, привреда, плаћени огласи од којих живи добар део немачке штампе и слично. Да ли је таква пракса устаљена и у Србији?

Нарвно да јесте. Као економски новинар сматрам да је тренутно највећа регионална прича крах Агрокора у Хрватској.Оно што је за Америку био крах Леман Бротхерса за овај регион може да буде слом компаније Ивице Тодорића. У Политици сам врло детаљно о томе извештавала јер сматрам да је та тема од јавног интереса. На платном списку Ивице Тодорића у Србији је 11.000 људи. То је двоструко више радника него у смедеревској железари, а држава је преко пола света покушавала да реши овај проблем и на крају довела кинески Хестил. Међутим, у овдашњим медијима у којима се могу наћи огласи Меркатора, Мг Мивеле, Роде или Идее не могу се наћи текстови о слому Агрокора и евентуалном преливању те кризе на Србију.
Данас је у новинарству много теже напасти оглашивача него власт, на пример.

 

Многи наводе како је стање у нашим медијима лоше, што финансијски , што због мало слободе. Како бисте, по Вашој процени, оценили тренутно стање у нашим медијима?

Медији су дубоко подељени на оне који подржавају власт и оне који подржавају опозицију, што је лоше. Новинари не смеју бити ни у једном пропагандном тиму. У свом раду се трудим да будем објективна и да се одређујем само према чињеницама и да само њима служим. Лоше је и што су медији финансијски исцрпљени, током кризе су буџети за оглашавање драстично смањени и то је све многе медије довело на ивицу егзистенције. Такође, мало је приватих компанија које ће се, рецимо,осмелити да плате оглас у НИН-у у тренутку док министар полиције Небојша Стефановић тужи НИН. Без обзира на то што је реч о приватним компанијама.

Без обзира на тренутну ситуацију, треба ли истрајати и бавити се новинарством?

С обзиром на стање у медијима, чини ми се да данас, има смисла питати се због чега би млади новинари требало да остану у овој професији ако је заиста стање у медијима толико лоше. У овој професији се не могу зарадити велике паре, нити се у новинарству може обогатити. Колико год то звучало бесмислено, али све што од ове професије имају млади новинари је име. Колико год то име и презиме било анонимно, млади новинари никада не треба да га стављају испод нечега иза чега не стоје. Јер, новинарство је заправо најмањи могући компромис са сопственом савешћу. Можда данас нема објективних медија, али итекако има објективних новинара. Можда више нема медија који су институције, али има новинара који то јесу.
У овој професији на крају дана можеш да дођеш кући и да знаш да си урадио праву ствар, да си некоме помогао, открио неправду, урадио нешто што није у твом, али јесте у јавном интересу. И то није мала ствар.