Вести из несвести

„Предрасуде су за мене изазови у америчком флег фудбалу“

18. мај 2018.
Радојица Милетић

Разговор са Нином Јаковљевић
Ускладити факултетске обавезе и професионално бављење спортом уме бити тешко, када се бавите мушким спортом. Али не и за Нину. Раме уз раме на терену стоји са мушкарцима носећи тешку опрему.  Временски услови нису ограничавајући фактор. Да, реч је о америчком флег фудбалу.

 

 

Нашли смо се у малом кафеу на Тргу Др Зорана Ђинђића у срцу Обреновца. Киша је толико јако падала, те су сви људи потражили неко склониште. Свима је била потребна топла кафа или чај. Вани се могао видети по који несрећни пас који није нашао скровиште. Иако препун кафић , један ћошак је често био празан. У том ћошку је стајала огромна полица од храстовог дрвета препуна књига. Управо на том месту је и седела Нина. Стресајући се од хладноће, сва мокра, седела је и чврсто држала у рукама уџбеник “Пословне финансије”. Спремала је испит. Поред ње био је радијатор на коме је сушила сву мокру опрему. Ту су биле копачке, кацига и штитници. Толико се усресредила на учење да јој се кафа охладила. Није приметила да неко прилази.

 

 

„ Девојка на крајње несвакидашњем терену“

Још само да научим „стопу бруто добитка“ и испит је спреман. Усхићено склапа књигу и спушта на сто. Њена коврџава коса је мокра и замршена. Зар је баш овакав пљусак био неопходан данас?! Много се радујем пролећу. Истински ћу уживати у тренинзима и новој сезони утакмица.

Нина живи на Забрежју, које се налази у близини Обреновца, и тренира амерички фудбал још од оснивања клуба. Такође бавила се и другим спортовима као што је одбојка, али спорт у којем показује сву борбеност и срчаност управо је амерички фудбал.
Студира менаџмент и бави се овим спортом – спаја неспојиво. С једне стране веома бих волела да се остварим професионално и да радим посао за који се школујем , да будем пословна жена, а са друге стране ту је огромна љубав према спорту. Просто те две љубави морају да се споје, треба наћи времена за све.
У међувремену, поручила је другу кафу. Стара се охладила. Дрхтећи, зграбила је шољу и кренула да испија топлу кафу. Сада ми је много лакше, коначно да се мало угрејем.
На руци је имала огромну модрицу. Прошла је и не боли ме више. За позицију коју ја играм то је нормална ствар. Једина озбиљна повреда ми се догодила на националном такмичењу када ми је мишић био при пуцању и упркос томе дала сам све од себе и наставила са својим тимом да се борим. Повреде су саставни део живота сваког спортисте. Те модрице су као медаље које свакодневно добијам. То ми је знак да сам дала све од себе на тренингу или утакмици и да сам била борбена од почетка до краја.
Лак на ноктима је био изгребан. Није ми јасно како сам тако отишла на тренинг. Но добро, скоро па је сва боја спала. Била је то напорна борба између нас и клуба из Београда.
Посетиоци кафеа би повремено бацили поглед у тај ћошак. Са чудом би гледали опрему која се сушила и девојку која седи на модрозеленој фотељи. Предрасуде су за мене изазови у овом мушком спорту. Било на терену или ван њега, ја сам се навикла на то.Свакодневица ми је да ме људи гледају чудно са свом овом опремом. Својим успесима и резултатима се борим против предрасуда. Свакако сам позвана да играм за репрезентацију. Ту су и многобројне медаље, дипломе и захвалнице. Заправо цео живот је борба. Сви тежимо одређеним идеалима и вредностима. За мене је борба када се трудим да добијем што бољу оцену на факултету и када сам попут лавице на терену која даје све од себе како би моја екипа победила. Иако једва чекам пролеће, дефинитивно су тренинзи и утакмице по киши сјајни. Терен је неприступачан, мокар и клизав. Скоро па је неизводљиво играти али управо у таквим ситуацијама показује се спремност да се иде до краја и тестирају се границе издржљивости.

 

„Авиону, сломићу ти крила“

У кафеу је све време тихо свирала домаћа музика. Атмосфера је била пријатна мада пригушена светла су необично треперела. Кафа је била скоро испијена. Управо је кренула песма „Авиону сломићу ти крила“ од Рибље Чорбе. Ја стварно не могу, не желим да идем…
Јецајући, из уџбеника који је и даље стајао на столу, извадила је коверту у којој је била авионска карта за Америку, као и уговор са америчким колеџом о школовању и усавршавању као професионалног играча америчког фудбала. Свесна сам да је ово прилика о којој многи сањају, да је ова шанса која се не пропушта али ја ћу морати да ово одбијем.За многе Америка је „обећана земља“, али не и за мене. Када сам била у основној школи, са породицом сам била у Америци на годину дана. Били смо у Тексасу. То је било сасвим довољно да знамо да ли је добро да тамо останемо или не. Пут је био ужасан и трајао је око двадесет сати. Дан пре поласка, приредила сам опроштајну журку својим другарима из школе и цео дан су ми певали „Авиону сломићу ти крила, да не летиш она би ту била“ Зато сам се расплакала сад кад сам чула песму и кад сам поново отворила коверат.
Узевши марамицу насмејала се. Ваљда нико није видео у кафеу да борбена спортисткиња плаче.
Кроз сећање говори како има и лепих успомена у Америци. У школи ми је било јако лепо, стекла сам много пријатеља и такође, научила сам енглески језик. Генерално гледано, живот у Америци јесте леп и можда бих се привикла да сам као млађа остала тамо. Сада је касно, за ово место ме веже много успомена и драгих људи тако да не бих могла да одем.
Тамнопути младићи су ушли у кафе, а радница их је грдила и отерала метлом. Они су можда дошли као купци , а можда да замоле да се склоне од кише. То јој је доста евоцирало успомене на боравак у САД-у. И тамо се овакве ствари понекад дешавају. Американци су заиста веома дивни И гостољубиви према свим не-црним људима.

“Србија је земља где дишем пуним плућима и имам слободу“

 

Испија последње гутљаје кафе и наставља да прича. Када резонујем ситуацију И размислим да ли је боље да сам остала у Тексасу или да сам сада прихватила понуду, знам да бих погрешила. Моја земља је Србија. То је земља где дишем пуним плућима и имам слободу.

У том тренутку окренула се ка полици и узела је чувени роман „Чича Горио“ Онора де Балзака. Сила новца је једина која покреће свет. Како каже Чича Горио „Новац је живот. Новац је све“. Управо тако све гледају људи у Америци. Они се грубо деле у две класе: богати и они који то нису.
У Србији ја имам слободу, а то је управо оно што ми недостаје у САД-у. Тамо људи једноставно живе војничким животом, где имају све програмирано како треба и шта да раде, кад устају и кад иду на посао, када се враћају кући. Њихови односи у породицама су веома хладни. Ми нисмо такав народ. Они свакодневно изговарају по хиљаду пута „Извини“, „Жао ми је“, „Волим те“ , „Хвала“….. То уопште није искрено, то код њих спада у неку врсту узречица. Кад то чујете од нашег човека то је увек искрено и од срца. Они су хладнокрвни и немају односе међусобно као што ми имамо. Због свих тих разлога ја заувек остајем у Србији.
Мобилни је зазвонио и стигла је порука. Један десетогодишњак је питао када ће се одржати следећи тренинг. С обзиром на запажене резултате и на то да остајем овде, преузела сам иницијативу да држим тренинге деци узраста до десет година. На тај начин доносим допринос да се овај спорт и код нас доста развија и да га тренира што више деце. Зато сам највише и остала.Због нових генерација које долазе. Према њима гајим неутралан став. Нећу их наговарати ни да иду у иностранство ни да остану у земљи. Ја ћу их тренирати како би постизали што боље резултате, а сами ће одлучити како ће усмерити своје каријере. То би био мој мали допринос овом спорту.
Са жаром у очима и невероватном енергијом говори о овом спорту и жељи да остане у Србији.
Све увек може да се постигне само ако то јарко желите. Није лако истрајати у овом свету и остваривати запажене резултате. Зарад виших циљева потребна су и многа пожртвовања и одрицања. Али када осетите како у рукама држите пехар Националног првенства на чијој плочици пише прво место или када вас позову у репрезентацију, знајте да чините праву ствар. Одбила сам да каријеру професионалног спортисте градим у иностранству, зато што то већ чиним овде. Желим да будем од оних спортиста који са поносом говоре да су дошли из Србије када учествују у такмичењима. То је моја жеља и моја слобода.