Студентски радови

Забрежје-место почетка српске дипломатије

18. мај 2018.
Радојица Милетић

Месна заједница Забрежје налази се у близини Обреновца, одмах уз савску обалу. Некада су га посећивали краљеви, цареви и високи званичници, а данас је готово заборављено. Тишину и пустош једино ремети аутобус на линији 901, којим је Забрежје повезано са Обреновцем.

 

Забрежје је село сремског типа које данас броји мало више од 2000 становника. Лети је ситуација другачија, јер ово сеоце напросто оживи. Многобројни Обреновчани долазе на Перило. Наизглед обична пешчана плажа која је препуна сваког лета, крије многе тајне. Управо са Перила 14.марта 1804.године послато је прво српско дипломатско писмо. Њега је саставио Прота Матеја Ненадовић и описао је зулуме које трпи српски народ од јаничара. Молио је аустријско царство да пружи руку и „овај невини народ каквим начином зна избавити од пропасти коначне“.
Часовници увек морају да буду тачни и прецизни. Уколико на станицу изађете неколико минута касније, пропустићете аутобус. Забрежани у шали кажу да метро Београду није потребан, јер су они имали железницу. Саобраћај пругом Забрежје-Обреновац-Лајковац-Ваљево почео је 1908.године. Данашња железничка станица „Забрежје“ је једна мала, напуштена и трошна кућа чија је фасада, упрском поплавама из 2014.године, добро очувана. Препознатљивих украса око прозора и великог часовника, који као неми сведок пркоси зубу времена, можете претпоставити да је то била железнича станица.
Недалеко од железничке станице, прашњавим и шљунком посутим путем, налази се здање лучке капетаније у коју бродови већ стотину година не упловљавају. Ту је био магацин и царинарница. Данас су ту трули дрвени стубови који држе читаву кровну конструкцију. Цела конструкција се њише на ветру попут страшила и поносно сведочи тренуцима када је то била прва царинарница која је делила Србију од Аустрије.

На забрешком пристаништу постојала је солара. Ту се млела велика количина соли и даље прерађивала. Сада је ту само млинско камење, попуцало и прекривено маховином.
Неки посебан осећај пружа шетња Забрежјем. Испуцалим тротоаром, из кога је главицу промолио маслачак, некада су корачале важне личности. Овде су боравили цар Јосиф ИИ, Сулејман ИИ Величанствени а краљ Александар је био три пута.
Одлив младог становништва из села у градове је и овде осетан. У сеоској школи је некада било преко стотину малишана, а данас их је једва десеторо. Упркос томе, школа основана 1865.године и даље опстаје. Овде је све тако тихо и мирно. Више нема оне граје, буке и школског звона, јер сви разреди иду само у једној смени. Људи су у овом месту одседали и долазили на одмор, а сад одлазе.
Док је Обреновац сањао о хотелу, Забрежје су красила два хотела: „Србија“ и „Босна“. Хотел „Србија“ памтио је угледне госте какви су били Бранислав Нушић, Тин Ујевић, Бора Станковић, Жанка Стокић и први српски режисер, Чича Илија Станојевић. Он је често присутне забављао разним досеткама, између осталог причао им је и о његовом гвозденом здрављу. Говорио је да му је лекар забранио да пије воду и зато је постао пивопија, јер ако пије воду могао би да зарђа.
Данас нема великана који долазе, фабрике су давно затворене и уништене. Нема више соларе, од ње су остале само рушевине. Аутобус ретко долази, трагови железнице и луке су једва видљиви. Једино што је исто је река Сава. Само Сава и даље тече. И лети и зими. Она је сведок свим дешавањима, променама и трагедијама које су задесиле ово мало место.