Наука и уметност

Džordž Bernard Šo- dramski pisac ciničnog pera

27. новембар 2011.
Ana Rebić

Dramski pisac ciničnog pera

 

     „ Mašta je početak stvaranja. Prvo izmaštate ono što želite, potom postajete ono što ste zamislili i na kraju stvarate ono što ste postali.“

     Kritičar društva, pozorišta i muzike. Dobitnik Nobelove nagrade. Cinik britkog uma, pomalo zapuštenog izgleda i duge brade. Idealista originalnih izjava, junak mnogih anegdota i najznačajniji dramski pisac dvadesetog veka. Sve ovo čini neponovljivu ličnost Bernanda Šoa. Njegov doprinos svetskoj književnosti nije prekinuo ni kada je napunio devedeset godina. Danas Šoove drame ne gube na aktuelnosti. One napisane početkom XX veka lako odgovaraju prvim godinama XXI stoleća. A razlog tome je nesavršenstvo ljudskog bića i njegova nerazumnost. „ Razuman čovek pokušava da se prilagodi svetu; nerazumna osoba pokušava da svet prilagodi sebi. Stoga sav napredak leži u rukama nerazumnih ljudi“ – jednostavno, tako je govorio Bernand Šo.

     Rođen je u Dablinu 26. jula 1856. Bio je njmlađe, treće dete u porodici. Njegovi roditelji, Džordž i Lusinda pripadali su nižem irskom protestantskom plemstvu. Otac mu je bio propali trgovac i alkoholičar tako da je porodica živela u siromaštvu.  Majka to više nije mogla da trpi. Lusinda je bila šesnaest godina mlađa od supruga te je bio očekivan njen odlazak sa učiteljem muzike Lijem. Otišla je u London sa ćerkama. Bernand joj se pridružio četiri godine kasnije. Zvanično obrazovanje završio je u šesnaestoj godini. Nezvanično je trajalo čitavog života pomažući mu da svoju genijalnost prenese na pravi način na papir. Na samom početku London mu nije doneo uspeh. Prvi roman nijedan izdavač nije želeo da objavi. Ni sledeći roman nije prošao bolje. Težak način života budi u njemu nove ideje a osamdesetih godina XIX veka proučava dela Karla Marksa. Sve ovo doprinelo je da 1884. učestvuje u osnivanju Društva fabijanaca. Ova organizacija borila se za postepene društvene promene. Sam Šo bio je za ukidanje privatnog vlasništva. Preko fabijanaca vodio je kampanju za reformu i jednostavnost engleskog alfabeta. Zanimljiva je njegova izjava da je srpska ćirilica najsavršenije pismo na svetu. Godine 1889. učestvuje u pisanju „Fabijanskog eseja o socijalizmu“. Ostaje upamćeno njegovo definisanje demokratije. „ Demokratija se stara da nama upravlja upravo onakva vlada kakvu zaslužujemo.“ i „Manjina je ponekad u pravu, ali većina uvek greši.“

     Na preporuku prijatelja počeo je da piše za nekoliko uglednih časopisa. Ubrzo postaje zapaženi pozorišni kritičar. Svaki komentar je bio originalan,  često duhovito napisan koristeći se ironijom. Tadašnju britansku scenu kritikovao je optužujući je za izveštačenost radnje, blede i prolazne likove, te priču koja ostaje zaboravljena već po izlasku iz pozorišta. Na kraju pokazao im je kako se pravi dobra priča. Krivac za to je Henrik Ibzen, pisac iz čijih dela je shvatio da je umetnost pravo oruđe moralne propagande. Dok se Ibzen bavi emocijama i njihovoj složenosti, Bernand proučava kroz svoja dela intelekt. „Kada čovek počne ispravno da koristi svoj um može da promeni i samog sebe, da postane moralno biće koje stvara moralno društveno urađenje.“ Njegov prvi pozorišni komad bila je drama „Kućevlasnici“ iz 1892 godine. Junak drame je mladić koji je zaljubljen u ćerku čiji je otac  stekao bogatstvo iskorišćavajući siromašne. Mladić tek kasnije saznaje za to. Bernand Šo nije pisao šablonski i grozio se veštačkih zapleta i čestih pobeda morala. On je oslikavao stvarnost, život kakav jeste i obične ljude u njemu. Mladić u drami traži opravdanje bogatstva i ne čini ništa da takvo stanje promeni. Slična je i drama koja sledi, „Zanat gospođe Vorn“. Iako je napisana 1893. drama je odigrana tek 1902.  jer je pre bila cenzurisana. A evo šta je Šo mislio o cenzuri. „ Cenzura se završava s logičkim savršenstvom po kome ljudi smeju da čitaju samo one knjige koje niko ne želi da čita. “ Glavna junakinja drame je obrazovana, mlada žena koja otkriva da njena majka vodi bordele širom Evrope. U suprotstavljanju sa moralom pobeđuje i ovog puta novac.  To je jedini način ka finansijskoj sigurnosti zaključuje devojka. Bernand Šo je svoje prve drame nazvao neprijatnim. Želeo je da probudi gledaoce, da ih direktno suoči sa neprijatnim činjenicama koje se nalaze svuda oko nas. Kasnije je zbog slabog prijema neprijatnih pisao i prijatne drame. Obe vrste drama objavljuje 1898. zajedno pod nazivom „Prijatne i neprijatne drame“. „Kandida“ je jedna od njegovih prijatnih drama. Tema je stara izreka da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena i šta žene očekuju od muževa. Moralnost je ovde odnela pobedu nad ličnim izborom.

     Iako je bio protivnik braka 1898. godine ženi se sa Šarlotom Pejn-Taunšend, irskom naslednicom. A šta misli o braku  dovoljna je njegova izjava na pitanje da li se slaže da su brakovi koji su sklopljeni petkom nesrećni: „Naravno da se slažem! A zašto bi petak bio izuzetak?“ Šo je kasnije, 1903. napisao dramu „ Čovek i natčovek“ u kojoj delimično piše i o sopstvenom životu osećajući da se prodao zbog materijalne sigurnosti kao i junaci njegovih drama. Kroz glavni lik Šo je opisao svoju životnu filozofiju. Junak teži višem, ličnom, duhovnom usavršavanju. Protivnik je materijalističkog pogleda junakinje. Junak doživljava poraz jer lažno prepoznaje instrument životne sile u junakinji. Pre ove drame izlazi još jedna značajna drama 1901. „ Cezar i Kleopatra“. Kleopatru je prikazao kao šesnaestogodišnje razmaženo derište, dok je Cezar više  usamljeni filozof a ne vojnik. Satirična drama „Lekar u nedoumici“ je iz 1906. Tema ovog dela je iskoristiti neznanje i strah ljudi radi prodavanja kako pravih tako i lažnih lekova radi sticanja što više novca. Godine 1912. sledi drama „Androkle i lav“ a tema je prava i lažna verska zaslepljenost. Sledeće godine objavljuje čuvenu, za mnoge najzabavniju i najzanimljiviju dramu „Pigmalion“ o devojci sa ulice koju mladi gospodin uči pravilnom ponašanju i govoru a sve radi opklade. Nakon Prvog svetskog rata razočaran u svet prepun mržnje piše delo „Kuća slomljenih srca“. Delom „ Povratak u Metuzalem“ daje celokupni prikaz čovečanstva. Priču čini pet povezanih drama u kojima Šo istražuje ljudsko napredovanje počevši od Rajskog vrta do fantastične budućnosti. „ Sveta Jovanka“ je napisana 1923. Glavna junakinja je Jovanka Orleanka čije stradanje označava paradoks ljudi da ubijaju svoje svece i junake. Ova drama i njen uspeh 1925. donosi mu Nobelovu nagradu. Bernand Šo nije želeo da je primi. „ Ne mogu da oprostim Alfredu Nobelu što je izumeo dinamit, ali je samo đavo u ljudskom obličju mogao da izmisli Nobelovu nagradu.“ Ipak nagradu je na kraju primio na nagovor supruge koja mu je rekla da ne shvata samo nagradu sebično, kao svoj lični uspeh nego kao celokupni doprinos irskoj književnosti. Prihvatio je nagradu ali ne i novčani iznos. Poslednjih godina života nastavio je da piše više okrenut sebi, samospoznaji i samorealizaciji, filozofiji, ali i tražeći odgovore na moralnu i duhovnu krizu u kojoj su i Evropa i čitav svet upadali. Umro je 2 novembra 1950. godine.

      O Bernandu Šou su kružile razne anegdote koje su se često prepričavale na premijerama njegovih drama. Najpoznatija je ona sa Čerčilom sa kojim je bio politički neprijatelj. Šo je Čerčilu poslao pozivnice za svoju novu predstavu sa porukom: „Poštovani gospodine! Šaljem vam dve ulaznice. Jednu za vas, a drugu za bilo kog vašeg prijatelja- ako ga imate!“ Čerčil je na to oodgovorio: „Poštovani gospodine! Vraćam vam ulaznice i srdačno zahvaljujem. Nažalost na premijeru ne mogu doći, ali ja ću doći na reprizu- ako je bude!“

     Oslikavajući realnost kroz drame Džordž Bernand Šo je uvek karikirao ljudsku glupost povezanu sa malograđanstvom, ismevao površnost, ironično prezirao licemerje, duhovito prozivao pokondirane dame, uštogljene lekare i profesore, suočavao gledaoce sa životnim problemima i pokazao pravo lice ljudi, lice od kojeg se većina stidi a koje je realno i postoji. A sve to na Šoovski ironično duhoviti način. „Moć ispravnog posmatranja stvari uobičajeno nazivaju cinizmom oni ljudi koju tu moć nemaju.“