Студентски радови

Jedno sasvim obično jutro u zavodu slomljenog goluba

27. новембар 2011.
Ana Rebić

Jedno sasvim obično jutro u zavodu slomljenog goluba

 

     Znak iznad gvozdene kapije u obliku goluba sa jednim raširenim, a drugim slomljenim krilom, pokazuje da je niz, od cigle crvenih zgrada, okruženih visokom ogradom, zapravo Zavod za smeštaj odraslih lica ,,Male Pčelice”. Golub koji želi da poleti a ne može jer ga sputava drugo krilo i čuvar koji želi da ispuši svoju cigaretu u prijemnici zavoda ali to ne može zbog novog zakona pa puši ispred kapije, dočekuju posetioce ove ustanove. Posle ostavljanja dokumenta na portirnici čuvar, i dalje žaleći se na zakon o zabrani pušenja,  otvara teška vrata.

     Na prepodnevnom suncu stanovnici ovih od cigla crvenih zgrada su izašli u šetnju. Neki su sedeli na klupicama pored fontane koja sada ne radi i ispod ogolelog drveća, dok su drugi radili vežbe. Pored fontane stajala je i socijalna radnica, Milica Jovanović, držeći kesu punu paklica cigareta marke 57. ,, Podeliću pušačima posle ručka po paklicu, to im je dnevno sledovanje. Posle su mirni i zadovoljni”- objašnjava Milica Jovanović. Dok je prolazila kroz mali park zavoda većina korisnika je ljubazno reklo dobar dan. Nekoliko pušača je zainteresovano pitalo da im da sada cigarete. ,,Tako oni uvek pitaju, mada dobro znaju da će cigarete dobiti posle ručka.“-kaže Milica koja je i vodič  na ovom kratkom putovanju kroz jedan odbačeni svet. ,,Ovo je ovde život u malom za korisnike doma. Imaju i kafić ,,Bumbar”- pokazuje Milica na jednu omanju zgradu iz koje se čula muzika. Na suprotnoj strani kafića nalaze se tereni za fudbal i košarku. Jedna strana terena ima i tribine. 

     Posle kratke šetnje kroz spoljašnji deo zavoda došlo je vreme da se zaviri i u unutrašnjost. Milica otvara vrata petog paviljona. U toku je radna terapija. Tridesetak ljudi sedi u jednoj prostoriji i svako od njih stvara nešto. Uglavnom su to stariji ljudi a neki su i u kolicima. Defektolog Marija Petrović, koja je zadužena da vodi radnu terapiju, objašnjava kakva je ovo vrsta terapije. ,, Ovo je okupaciona terapija koja traje od devet do dvanaest. Odavde biramo korisnike koji mogu da rade u radionicama u zavisnosti od njihovih interesovanja. Ovo je odeljenje psihogerijatrije i ovde su najjednostavniji oblici rada. Ovde su i korisnici koji se teže kreću, u kolicima, polupokretni i nepokretni. Uglavnom starije žene pletu, uglavnom se radi sa kolaž papirom, prave se mozaici, ukrasni predmeti…”objašnjava Marija. Za jednim stolom tri žene i dva muškarca crtaju prirodu, za drugim dva starija gospodina, od kojih je jedan u kolicima, igraju šah. Na susednom stolu igraju se domine. Preko puta društva raspoloženog za igru prave se mozaici. Pored prozora sedi jedna baka a do nje jedna žena srednjih godina. Obe pletu. Žena plete tirkizno plavi šal, zove se Mirjana Ilić,ima 42 godine a u zavodu je 12 godina. 

    ,,Prvo sam bila na trećem paviljonu ali se tamo nisam uklopila, pa su me vratili na peti. Tamo sam stekla jednu drugaricu koja je nažalost preminula. Na petom sam ostala jer je ovde mnogo mirnije.“- tihim glasom, gledajući u ljude koji je okružuju započinje svoju priču Mirjana. ,, Radim ovde na terapiji. Ponekad pletem, ponekad lepim neke makaronice, nekada lepim cvetiće, sličice… Uglavnom pravimo nešto zanimljivo. – kaže Mirjana. Nije propustila da kaže  kako je ovde stekla i nekog ko joj pruža podršku i ljubav. ,,Ja sam se ovde zaljubila na prvi pogled, pre 12 godina. Na trećem paviljonu smo bili zajedno. Zajedno smo i danas. U toj ljubavi pronalazim inspiraciju i da nije te ljubavi meni bi bilo ovde mnogo teže. Slažemo se, pomažemo jedno drugom koliko možemo. On inače igra fudbal za zavod, voli i košarku.”- kroz osmeh priča Mirjana a na pitanje da li je tirkizni šal namenjen baš njemu odgovara: ,,Htela sam njemu da poklonim ali on kaže da ne voli, da ga guši šal koji je uz vrat, pa sam rešila da ga zadržim za sebe.”- kaže Mirjana. Sa istinom se još uvek nije pomirila. ,, Nikada se neću navići da sam ovde. Ja nemam gde da odem. Moja bolest je takva da moja porodica ne može da me prihvati. Trebaju mnogo da se brinu o meni. Ja sam inače manično depresivna. Kroz rad lečim sve. Ovaj šal i nije baš nešto. Štrikala sam pre 20 godina mnogo bolje. Sad imam tako nekoliko greškica.”- završava priču Mirjana i nastavlja da plete svoj tirkizni šal.

Defektolog Marija Petrović nadovezuje se na Mirjaninu priču. ,,Veliki je uspeh uključiti nekog u rad, evo ona nikada ništa nije radila.”- pokazuje na staricu koja je plela nazuvice ili popke kako se to u narodu već kaže- ,,Popravila se ovde. Prvo je bila agresivna i svađala se. I tako sada dok radi mnogo joj je bolje. Prvo je uzela da radi sa koncem, posle je samo od jednom uzela da plete, setila se svojih mogućnosti.”- objašnjava Marija.

     ,,Vidi kako ja radim? Je l’ ovo lepo?”-odjednom progovori starija žena, koja je sve vreme ćutala dok je Mirjana pričala. Nameštajući maramu kojom je prekrila glavu nastavi da priča.- ,,Ja sam Jelenka Čvorović. Došla sam iz staračkog doma. Tamo sam bila godinu dana pa su me prebacili ovde… Da me nisu ovamo prebacili ja ne bi bila živa. Nisam ovde… kad sam došla… odmah mogla da radim, tek sam posle sama rešila da pletem. Pletem i džempere, pulovere, čarape… Ja sam radila domaću radinost, sve što postoji ja sam plela. Ja sam ti od toga živela. Ovo sada što pletem ti je popa.’’- priča Jelenka i popom pokazuje na Mariju- ,,Maji sam plela džemper. Evo da kažem kako joj je bio lep, šarenkasta, crvena, lila, krem… ma ko da ga je naručila- objašnjava Jelenka. ,, Lepo mi je ovde. Sada samo neka me posluži život ovde i ja ne tražim kud bolje…’’-završava Jelenka.

     Za stolom na kome se igrao šah prestade da bude tiho. Partija je završena. Beli kralj leži oboren na tabli. Crni lovac ga je matirao. Pobednik je primao čestitke. Pobedio je čovek u kolicima, bez jedne noge koji se predstavio kao Brka. ,,Bavio sam se nekada šahom i to uspešno. Sada igram na nivou  zavoda. Imam osvojenu prvu kategoriju. Inače ja sam igrao sa našim poznatim prvacima u šahu, nekada. Za sve treba da se pripremiš u životu. Lakše mi je kada nešto radim, ali ne mogu ni ja više, noga me boli…“-kaže Brka.

     Za stolom do Brkinog se crtalo. Najlepši crtež predstavlja proplanak obasjan suncem na kome trče slobodni konji. Autor ovog dela je Rade- ,,Najviše volim likovnu sekciju mada sam i član muzičke. Najviše crtam prirodu, voće, ikone. Mada u muzičkoj sekciji više idemo negde. Nastupam u horu i sviram frulu. Idemo na priredbe, često nastupamo u gradu. Volim da učestvujem, imam tako neku razonodu, malo se zabavljamo i tako.“- kaže Rade koji najviše voli pesmu ,, Jovano, Jovanke”, a najviše voli da svira Moravac.

     Radna terapija se uskoro završava. Defektolog koji vodi ovu terapiju, Marija Petrović govori kako se dobro uklopila  u ovaj način rada.- ,, Smatram da je veoma  bitno da to vreme od 9 do 12 bude ispunjeno. Ne treba pustiti ove ljude da samo tako sede, piju kafu, puše, gledaju u jednu tačku… Svakom možeš da nadješ ono što mu odgovara.“-kaže Marija.

     Na izlazu iz petog paviljona pored vrata stoji socijalna radnica i vodič Milica Jovanović. Ovog puta bez kese pune paklica cigareta marke 57. Uskoro će ručak i cigare moraju da budu podeljene. Shodno tome dvorište je pusto. Blizu kapije je prostran letnjikovac. ,, Ovde leti organizujemo karaoke”- objašnjava Milica. I dok se ona vraćala svom svakodnevnom poslu pored goluba, simbola zavoda, sleteo je živi golub. Stajao je nekoliko trenutaka, gledao okolinu i zgrade od crvene cigle. Onda je raširio krila i odleteo.