Како су стари биоскопи систематски уништени од идиота

Изумиру стари биоскопи. Попут диносауруса погодила их је комета звана потрошачко друштво. Тај феномен укрупњавања капитала и популаризације масовне, јефтине забаве захватио је сада већ сваки делић наше планете. А да ли је баш морало тако?

Некада је сваки мизантроп, хуманиста, меланхолик, романтичар имао своје парче биоскопског мрака. У биоскоп су људи улазили као у неки храм, са поштовањем и увереношћу да ће их филм поучити или бар заводљиво опуститити. Таквих биоскопа више нема, а са њима су нестали и такви људи, појединци, сањари, оригинални мислиоци који су се у тим великим халама, дупке пуним, не само грејали,већ и држали неког за руку и живели заједно са филмом све до његовог краја.

Са старим, помало расклиматаним столицама и неуједначено белим платнима отишао је и дух боемског, исконског биоскопа који је у својим раним данима афирмацију доживљавао управо у кафанским салонима. Изгубљен је, како би то један редитељ рекао, снолики филм јер су људи престали да сањају, они само спавају у нади да ће се одморити од пословних и приватних брига.

Захваљујући кућним биоскопима, тим минијатурним, личним склоништима која се углавном снадбевају кликом на одговарајући сајт за скидање филмова, и новим мултисинаплексима, старе сале одлазе у историју. Можда сте већ имали осећај да не улазите у биоскоп. Пролазите кроз ходник који води у више просторија за приказивање филмова, у салу која личи на свемирски брод. Стерилност просторије са великим вибрирајућим столицама и гомилом украсних неонских цеви ствара утисак униформисаности публике која постаје један велики потрошачки организам. Популација оваквих јединки се спрема на пут уживања и препуштања неком измишљеном свету чији је посматрач из најнепосредније близине. Крв пршти на вас док задовољно једете кокице и пијете Кока Колу. Није вам мука од експлозије доживљаја које вам нуде 3Д наочаре, пламена који вам игра пред очима са све столицом која се помера у складу са путовањем главног јунака приче. Имате потпуни угођај. Још мало и нећете морати да уложите ни најмањи напор. Нов биоскоп за ново доба, нову публику, нове људе…

Када сте последњи пут у току филма чули спонтани аплауз неког гледаоца? Када сте на његовом крају чули салву негодовања због неслагања са вредностима које се истичу у филму? Некада је то био саставни део старог биоскопа, док се данас у новим, хибридним просторима чује само шушкање хране, сркање пића, мелодија неугашених мобилних телефона. Људи на крају излазе без дискусије, као неми конзументи седме уметности. О катарзичном осећају нема ни говора јер је све мање таквих филмова који га пружају и све мање људи који га доживљавају.

Стара публика и стари биоскопи, који су се пунили заљубљеницима у седму уметност, који су са нестрпљењем чекали премијеру филма, гужвајући карту у рукама, једва чекајући да уђу у обичну столицу, којима није сметало пуцкетење пројектора, нити мали простор између два реда за ноге, изумиру брзо широм наше земље. Баш као и појединци који се претварају у уљуљкану масу. Оаза је мало, све су ређе и ређе док пустињак не поклекне и не прихвати нови биоскоп да би гледао чак и обичну драму у 3д варијанти.