ХИПСТЕРИЗАМ

Током послератних година, а интензивније ’60-тих година XX века, развој масовне културе и буђење самосвести младих генерација, често су били предмет социолошке и културно-антрополошке анализе. Тадашњи препород поткултура допринео је освежавању саме њене дефиниције, као бунтовне, хедонистичке, критички настројене и групе која пружа нов идентитет ван формално утврђеног консензуса већинског и медиокритетског светоназора. Веровало се да алтернативни културни и друштвени покрети и групе имају огромну (р)еволуционистичку снагу, носећи са собом динамику и дух тренутног расположења.

Термин хипстер се први пут појавио 40-их година у САД и описивао је припаднике беле средње до више класе, који су имали афинитете према тадашњој џез и блуз сцени. Нису се заустављали само на музици – трудили су се да присвоје стил облачења, начин говора и уопште комплетан имиџ музичара. Одликовао их је боемски живот, уживање лаких дрога и често нагињање ка хомосексуалности, као и тенденција да се занемари статус, порекло и припадање друштвеном слоју белих крагни. Поткултура је расла, и након Другог светског рата књижевна сцена се прикључила покрету; Џек Кероуек и песник Ален Гринсберг су били хипстери, а новинар и писац Норман Мајлер је био тај који је покушао да да дефиницију хипстера. У есеју под називом „The White Negro“ (у буквалном преводу „Бели црнац“) Мајлер осликава хипстере као америчке егзистенцијалисте, који живе окружени смрћу – од последица атомског рата до гушења друштвеним конформизмом – бирајући да се уместо овога „одвоје од друштва, да постоје без корења, да крену неистраженим путем ка императивима бунтовничке индивидуалности“.

Када је прва генерација хипстера остарила, замењена је етимолошким деминутивом хиппиес (хипици), који су изражавали забринутост због Хладног рата, али прихватили примат заједништва над појединцем. Термин хипстер је оживео током деведесетих па до данас, а описивао је урбану генерацију адолесцената између 18 и 35 годна, чији се интереси везују за алтернативну моду и културу, алтернативну музику, независну филмску продукцију, магазине као што су „Vice“ и „Clash“, и рецензије музике на веб страницама као што је „Pitchfork Media“. Како данас најлакше и најбрже препознати хипстера?

Уколико се прошета било којим већим европским или северноамеричким градом, могу се уочити у Интернет кафеима, како незаинтересовано пуше цигарету, пишући за свој блог на скупом лап-топу. Носе избледели узани џинс, синтетичке или памучне хеланке најразличитијих дезена, лежерне памучне мајице V-изреза, фланелске кошуље или ретро џемпере „позајмљене од баке“; наизглед разбарушена коса, а заправо је свака длака на свом месту. Наочари дебелих оквира, али не нужно са стаклима, као и популарна палестинска марама (keffiyeh). Обично се возе бициклима, једу органски узгојену храну и вегетаријанци/вегани су, јер у овом погледу, поседују освештеност о очувању околине и штедњи.

Са друге стране, будући да по инерцији потичу из средњих и виших слојева друштва, омогућен им је бесконачни шопинг који одузима некадашњу симболику горенаведеним предметима и претвара их у бесмислени конзумерски клише. Овим цртама, они су створили парадокс, мимикријом бежећи од сопственог богатства (и богатства својих породица), усвајајући естетику (и само естетику) радничке класе.
Хипстеризам је тежак за потпуно прецизно дефинисање јер је пун противречности. Наиме, хипстери презиру моду, али прецизно воде рачуна у постизању правог степена лежерности. Цене оригиналност, док сви личе једни на друге. Захваљујући овим контрадикцијама, хипстери намерно и ненамерно упадају у психички ковитлац самопрезира, порицања и цинизма.

Хипстери, који се понекад називају и scenesteri (scene – сцена), уместо да креирају сопствену, оригиналну сцену и културу, они је позајмљују из претходних трендова. Она стално мутира, проширује се, стапа и обгрљује стилове, укусе и понашања. Хипстеризам стапа аутентичне елементе послератних друштвених и културних покрета – beat, hippie, punk, чак и grunge, у неаутентични конгломерат, допуњен иронијом. Све што хипстер ради, носи знаке навода: иронични бркови, ироничне камионџијске капе, мајице са натписима или анимираним инфантилним јунацима, белци са афро фризурама.
Љубитељи носталгије, апатије и ироније, хипстери су међусобно глобално повезани кроз интернет блогове и продавнице које диктирају општу визију модно-униформисане културе. Повремено могу да им се придодају неке форме креативног учинка, јер хипстери воле да посећују алтернативне модне и декадентне журке, током којих се неуморно фотографишу својим аналогним „уметничким“ камерама, чији ће продукт после „иронично-поносно“ осванути на некој од друштвених мрежа (Myspace, Flickr, Facebook, Google+, Twitter). Хипстери воле да користе блогове као сведочанство својих дневно-замарајућих искустава и подвига, док листају неки од псеудобиографијских часописа те генерације: “Vice“, “Another Magazine“ и “Wallpaper“.

Прави мотив „намерног немара“ хипстера, видљив на јавним догађајима и журкама, јесте покушај да се привуче пажња увек присутних фотографа, који траже некога вредног и жедног искричаве фото-славе. Оно чега су ти исти хипстери само делимично свесни, јесте да ови фотографи раде за неки од трендсетерских веб сајтова, чији садржај гледају други млади, помно пратећи шта треба да носе и шта да конзумирају. Плаћени су да прате културу омладине и препродају је уз зараду. На крају, хипстерима се продаје оно што мисле да су измислили и бивају размажени кроз унапред упаковани културни живот. Култура створена да би конзумирала, при том покушавајући да ода привид апсолутне креативне аутентичности. Но, неким чудом, од Токија до Њујорка, од Јоханезбурга до Осла, сви хипстери изгледају суштински исто, слушају исте извођаче и имају исте ставове. Сви данашњи хипстери, носе идентичну одећу и детаље, слушају исту музику, возе исте бицикле, читају исте часописе, и-мејл листе и блогове. Што је већи замах овог глобалног феномена, то је компанијама лакше да проуче и копирају урбани улични стил, пре него што га препакују и продају његовим зачетницима, уз нашивену етикету бренда.

Хипстери себе називају припадницима алтернативне, контра-културе и теже да вежу за себе појмове непоновљивости, свакодневне немарности уз генералну друштвену освешћеност и уникатни стил. Ипак, тај покушај је праћен безбројем парадокса. Нова гардероба која треба да изгледа као second hand. Тенденција да се делује лежерно, уз потпуну опседнутост имиџом. Експерименталне форме уметности, без усавршавања основних. И сви „аутентични“ хипстери широм планете су само рекомбинација истих елемената. Везаност за музичку сцену и тежња авангарди као покушају бекства из сопствених оквира можда је једино што повезује тадашње и данашње хипстере. Међутим, четрдесете су биле мање медијски злокобно време. Тада није било могућности да се створи контролисани глобални тренд, који се још труди да изгледа потпуно спонтано.

Хипстеризам је прва контракултура рођена под будним оком маркетиншке индустрије, чинећи је подложном константној манипулацији, континуирано присиљавајући њене присталице да мењају интересовања. Мање подкултура, а више потрошачка група, хипстеризам користи свој капитал да купи испразну аутентичност и побуну. У оном тренутку када тренд, музика, стил или осећање добије превише пажње и популарности, одједном се посматра са презиром. Будући да не стоји иза једне јасне и одређене идеје, хипстеризам је подложан бројним нападима најразличитијих критичара. Па ипак, овај недостатак аутентичности био је олакшавајућа околност да хипстеризам прерасте у глобални феномен. Све то почиње да личи на масовни маркетиншки експеримент.

Ипак, оно што је далеко чудније од саме појаве хипстеризма је интензитет беса и презира оних који га бесумучно нападају. Колумнисти, самозвани и дипломирани културолози, сви позивају на (макар мисаони) линч хипстера. Може се чути да је ово прва назови контракултура која је револуционарност заменила равнодушношћу, да обесмишљује друге поткултуре припајајући њихове елементе себи, притом им уништавајући симболику. Оптужбе сежу дотле да хипстери имају и перфидне расистичке тенденције – њихову фокусираност на бели ретро хип-хоп неки тумаче као жељу за присвајањем хип-хоп ритмова, али без „претеће“ црне популације.

Мржња према припадницима хипстеризма у великој мери је присутна и код нас, а посебно се манифестује на друштвено-социјалним мрежама.

Сатирична књига Роберта Ланхама „Приручник за хипстера“ („The Hipster Handbook“) описала их је као младе људе са „Битлс- фризурама, раскалашним ретро ташнама, док разговарају на мобилним телефонима, пуше европске цигарете… размећући се у ципелама на платформу с биографијом Че Геваре која им намерно вири из торбе.“
Роб Хорнинг је развио критику хипстеризма у чланку из 2009. „Смрт хипстера“ („The Death Of The Hipster„), нудећи неколико дефиниција овог појма. Он мисли да би хипстер могао да буде „отеловљење постмодернизма као потрошене снаге, откривајући шта се деси када се мешавина и иронија исцрпе као део естетике„. Хорнинг такође сматра да је улога хипстера да „… одреди нове културне облике, достављајући их у комерцијалној форми мејнстрим медијима, одузимајући њеним проналазачима… моћ и славу…„. Хорнинг тврди да је „…проблем са хипстерима… начин на који они редукују нарочитост било чега што би могло да вам буде интересантно, у досадни заједнички именитељ колико се нешто може сматрати ‘cool’ „, као „…само још једну ознаку личног идентитета.“ Ден Флечер подржава ову теорију, наводећи да су многи брендови масовно продуковали хипстерски шик, изједначавајући хипстеризам са деловима мејнстрим културе, тиме остављајући у сенци постојану алтернативну уметничку и музичку сцену њених зачетника. Елиза Томпсон тврди да се хипстери „…чини се, не слажу са једном одређеном филозофијом… (или) …одређеним музичким жанром.“ Уместо тога, она каже да су хипстери „најамни војници стила“ који присвајају шта год да је популарно, „присвајајући стилове“ претходних контра-културних покрета, као што је панк, али „отписујући све оно што је тај стил симболисао„.

Оно што је занимљиво, а што хипстере издваја од претходних под и контракултура, јесте да они себе не називају тако, чак овај термин сматрају увредљивим. То је пре свега зато што га убедљиво највише и користе они који имају на уму оштру критику ових младих људи. Једна од првих таквих расправа објављена је у њујоршком часопису „Time Out“ под називом „Убијте хипстера: Зашто хипстер мора да умре. Скроман предлог да се сачува ’cool’ у Њујорку“. Кристијан Лоренцен је овде писао о младима у њујоршким насељима East Village, Lower East Side и Williamsburg као о „боемским немртвима“: „Ови хипстер зомбији су – сада вероватније брокери или адвокати, пре него вечити студенти уметности – идоли модних страница, мезимци маркетиншких радника и мете лешинарских трговаца некретнинама. И они морају бити сахрањени да би се поново родили„.

“Хомо Модернус“

Ко треба да изврши симболични линч хипстера? Да ли тренутно постоји било који глобални културни покрет чија би се револуционарност и аутентичност могла гарантовати? Иста машинерија која је створила хипстер феномен обесмислила је већину глобално значајних подкултура. Некадашње побуњеничке (или било које друге) филозофије сада су замењене одговарајућим брендовима који се фанатично прате уколико се сматрате „контра-културним“.

Нико не пориче да су хипстери културолошки „ћорсокак западне цивилизације“. Међутим, у њему су завршиле и многе струје које су некада нешто значиле, а од којих покушавамо да створимо привид да живе и данас. Хипстер је само жртва свог времена, а мржња према хипстеру више од свега личи на порицање чињенице да је појединац поражен и – да постоји искључиво у оквиру тржишне машинерије.