Интервју са Горицом Нешовић, новинарком радио емисије „Буђење“

ГОРИЦA НЕШОВИЋ

КАДА СЕ О ОЗБИЉНИМ ТЕМАМА ПРИЧА КРОЗ ХУМОР, ОНДА ЈЕ СВЕ МНОГО ЛАКШЕ

„Будим се у 4h, пијем кафу, тешко се разбуђујем, али кад се то деси, онда је све феноменално“

Поводом проглашења емисије „ Буђење“ за најбољу емисију на радију по оцени новинара у овогодишњој анкети магазина Статус, о томе како се прави најпопуларнији радијски програм у Србији и другим темама везаним за новинарство, разговарали смо са новинарком и водитељком радио емисије „ Буђење“ и двоструком добитницом Оскара популарности за радио новинара Горицом Нешовић.

Своју новинарску каријеру започели сте као сарадница у омладинској радио емисији „ Ритам срца“ (Студио Б), затим сте радили на телевизији као водитељка у музичко-забавним емисијама, квизовима, топ-листама, ноћном и дневном програму на Студију Б и Трећем каналу. Опробали сте се и у писању, али сте се ипак вратили на радио.
Шта је то што Вас је привукло на радију?

Радио је најинтимнији и најбржи медиј. Све сто помислим, могу одмах да реализујем, а то је оно сто је важно. Углавном све зависи од мене, на мени је и одговорност и задовољство. Увек се ради уживо, значи да је адреналин повишен, као и енергија; сва средства за комуникацију су одмах изводљива, телефон, смс, интернет и све може у исто време.
Док сам била јако млада волела сам да радим анкете али тако смо их паковали, да је то звучало као радио драма. Људи су се и свађали, и питали, одговарали, отварали нове теме. Кад нема камере, саговорници су опуштенији, искренији…као да и забораве да је ту неки микрофон. Волела сам и документарни програм ,и сад га волим. Правила сам репортаже о људским судбинама, пороцима, неправди…Лепо је на радију.

Колико је времена и рада потребно да се припреми једна емисија?

Сад је другачије него пре. Са годинама се стиче искуство, самопоуздање, па онда некако буде лакше и лепше. Не значи да има мање посла, али слика је јаснија. Програм који Драган и ја радимо је и забавни и информативни, а ми смо га спаковали тако да одговара нашим каратерима и интересовањима. Ми се заправо спремамо нон стоп, само што то и не примећујемо.У емисијама често импровизујемо, али то је планирана импровизација. Узбудљиво је кад не знам шта ће Драган да дода и где ће све да нас одведе.

Како расположење утиче на Ваш рад у студију?

То сам научила још пре тридесет и кусур година. Пре него што се уђе у студио, сви проблеми се оставе на чивилуку испред.

Да ли и даље имате трему?

Немам трему, али имам узбуђење. То је јако лепо.

Колико сте се жртвовали због посла и са каквим се све изазовима сусрећете?

Не капирам то као жртву. Радила сам оно што волим, откривала неке нове форме како да нешто саопштим и пошаљем неку поруку. Радио је саставни део мог живота и чак кад одем на одмор, некако увек пред крај једва чекам да се вратим. Радио ме никада није умарао. Не примећујем неке специјалне изазове. Будим се у 4h, пијем кафу, тешко се разбуђујем, али кад се то деси, онда је све феноменално.

Ваша емисија се бави свакодневним људским проблемима. Како успевате да и озбиљне теме обрађујете кроз хумор?

Ништа ново нећемо рећи ако кажемо да смо незадовољни, да смо од живота, од владе, од политике, од економије…очекивали више. Нисмо ни сањали да може оволико да се краде, вара, да су људи постали и превише бахати, алави , себични… Кад о свему томе причамо тако да се чак и спрдамо са целом ситуацијом, онда буде мало лакше.

Колико је важан добар однос са колегама? Да ли међу колегама постоји ривалство, завист, подметање – каква су Ваша искуства?

Као и у свакој другој фирми. Има разних искустава, наравно. Али на радију је важна различитост, јер када би смо сви били исти, онда би читав програм био једна емисија, а то није добро и било би досадно. Ствар је само да се схвати да је богатство програма у различитости људи који га раде. Има свега, има сујете, зависти…али са годинама сам нашла неки мир, па ме не секирају злуради људи.

Једном приликом сте изјавили: „ Драган уста не затвара! Јесте да он уме лепо да прича, да је паметан, невиђено начитан и информисан, али треба да просто пусти друге да живе и да се развијају, а не само он.“
Колико је рад у пару тежак? Да ли се некада осећате као да сте у сенци?

Он прича онолико колико га ја пуштам у ствари. Ја сам тзв. глас разума и неко мора и ту улогу да има. Нисам у сенци, далеко од тога, али програм није такмичење у коме се мери ко више а ко мање прича, па се одређује победник.

Имали смо прилику да слушамо „ Буђење“ из различитих делова Србије. Шта је био Ваш циљ у току тог путовања?

Циљ је био да упознамо слушаоце , да видимо како се живи по Србији, да откријемо нека нова лепа места, а има их толико. Много је лепа Србија, само је не чувамо довољно, не негујемо је уопште, то мора да се промени.

Ауторка сте три књиге ( „Причи никад краја“, „Куварица“ и „Није страшно ако паднеш, страшно је ако не устанеш“). Зашто имате потребу да кажете још нешто и поред тога што се чујете сваког дана на радио таласима?

Радио је медиј тренутка, нема репризе, све оде у прошлост само тренутак после сваке изговорене речи. Зато сам имала потребу да и ја од Кулина Бана нешто испричам. Данас свако може да пише, али ја себе не сматрам књижевницом. Више ми то дође као једна велика колумна коју напишем једном годишње или ређе.

За лист Press Ваш анонимни блиски пријатељ је изјавио: „Горица и Драган су ми рекли да им не пада на памет да за мале паре и нередовне плате праве најпопуларнији радијски програм у Србији.“
Шта је разлог Вашег преласка са Б92 на РТС? Зашто је боље радити на РТС-у?

Који је то блиски пријатељ баш ме занима! Никада то нико од нас двоје није рекао, јер тако не размишљамо уопште. Сви знају да плате нису биле нередовне… ма не бих да коментаришем анонимне. Ми смо на Б92 радили све што смо желели и планирали, није више било узбуђења, неостварених жеља…Енглези кажу да човек сваких 10 година треба да промени нешто велико у својој каријери јер је то добро, добија се нови ентузијазам. Са тим се потпуно слажем. Дошло је време за нека нова искуства, а не за пландовање до пензије. Ми смо основали своју малу продукцију Супермиш и нисмо ни у каквом сталном радном односу, већ као продукција имамо уговор са РТС-ом. Самостални смо потпуно, немамо никаква ограничења, условљавања… Одмах су прихватили наш предлог о оваквој сарадњи и нема ту никаквих свађа и лоших мисли, ружних речи. На РТС-у је другачије, али и Радио Београд се најбоље чује у сваком делу Србије.
Колико дуго још намеравате да радите са Драганом на радију и како се штитите од тога да вас се публика „не презасити“?

Ми се често зезамо како смо у прошлом животу били близанци Стоја и Остоја. Не помишљам да радим сама било шта, увек је лепше у друштву, поготово кад откријеш да постоје људи који су твој одраз у менталном огледалу, као што се ја капирам са Драганом. Штитимо се тако што се не сликамо сваки час за неке новине, дозирамо присуство на скуповима, прославама…

Колико је важно волети бавити се новинарством?

То је највазније. Никада нисам рекла „идем на посао“ већ „идем на радио“. Он је саставни део мог живота, не као обавеза већ као потврда. Ако се човек не заљуби у радио, не треба на њему ни да ради. Али, ако се заљуби…