Ментална хигијена није табу тема

Већина људи своје психолошко стање узима здраво за готово и не води довољно рачуна о менталној хигијени. И ако живимо у 21.веку, у коме модерно друштво од нас очекује чврстину, смелост, еманципованост и усклађеност са свим модерним вештинама и достигнућима то изгледа не укључује и бригу о себи тј.стању духа. Одржавање денталне хигијене, посете гинекологу, дерматологу…постале су сасвим прихваћене док је тражење помоћи од психијатра или психолога још увек табу у нашој средини.

Оваква врста немара па чак и неодговорности често је узрок врло непријатних последица, различитих психолошких поремећаја који се могу манифестовати и пренети и на остатак тела у виду кардиоваскуларних обољења, чира, алергија, канцера. И поред огромних разлога за превенцију оваквих случајева људи и даље живе у страху од осуда околине па и када се одлуче да потраже помоћ траже потпуну дискрецију.

Не постоји потпун списак разлога зашто је неко имун на стрес, а неко кад тад подлегне притиску. Људи различито реагују и различито се носе са непријатним десавањима на послу, факултету, у породици…и све то подводимо под једну реч СТРЕС. Данас је она синоним за свађу, гужву у саобраћају, развод, дебљину, отказ,пензију, селидбу…
Нема ни помена о томе како није срамота бити слаб, показати емоције, потражити ослонац.

 Па на западу се ово сматра луксузом и у равни је са посетом козметичара!

Људи углавном свакодневна дешавања препознају као стрес, али не и као узрок за последице на њихово физичко и психичко стање. И лепи догађаји као сто су венчање, рођење детета, велика селидба могу бити стресни. Када је рец о оним изразито трауматичним, који су изван граница свакодневног људског искуства убрајамо: природне катастрофе (као сто су разорни земљотреси, поплаве), ратови, догађаји са лицним импликацијама као што су силовање, злостављање, саобрачајне несреће и тд.

У урбаној средини, затрпан обавезама, притиснут економском кризом и другим проблемима средине и друштва човек покушава да одржи како физички баланс, тако и психичку равнотежу. Када  то више не може да постигне јавља се осећај страха, беспомоћности ,депресије и особа упада у кризу.

Према речима специјалисте за психијатрију, Ксеније Божич ментална хигијена у Србији је веома запуштено поље.

“ Људи немају свест нити зељу да са неким компетентним разговарају, помогну себи,  реше проблем. На списку за потрошацку корпу бенседин је постао обавезан! Тим начином не помажу себи. Анксиозност је болест 21.века. Огледа се у напетости, паници, осечају узнемирености и нервозе. Данас од ових поремечаја пате много младих људи. Моји најмлађи пацијенти имају само 13-14 година.

Још у том старосном добу појављује се страх од одбацивања, сазревања и траума због неприхватања средине. Ако се овакви случајеви не запусте, могу се кроз редовну бихевиоралну терапију убрзо одклонити. Нешто старији су студенти који упадају у кризе њиховог времена, ту су панични поремечаји, фобије, депресије, анксиозност, али и наркоманија, хомосексуалност…

Организују се и породичне психотерапије где долазе разведени родитељи са децом, родитељи проблематичне деце, старији људи са индивидуалним проблемима…али скоро никада проблем није везан само за једну особу. У институцијама за најтеже облике менталних болесника, постоје људи којима ни лекови, ни разговори не могу никада до краја помочи. Гени се не мењају, а они су тако рођени. За разлику од ових тешких случајева, ‘поремећаји’ свакодневних обичних људи су потпуно уобичајни. Са њима  није лако носити се, нити човек може сам да изадје на крај са тим, али постоји решење И много људи који су за такву помоћ квалификовани”

21.век донео је много предности, иновација, погодности и конфора али и несигурности, због брзог живота који водимо и отуђења између људи која су све већа.