ВИШЕ ОД 180 ГОДИНА ПОД ЗНАКОМ ПИТАЊА

Непрестани жамор обавијен дуванским димом ником не смета. Већ на самом улазу, живост разговора чини да се свака следећа придошлица осећа исто тако опуштено, да неко време не мисли на данашње проблеме. Овде је све кренуло у 19. веку – и ту се зауставило. Самим уласком, амбијент српске традиције враћа сваког госта правом значењу речи „кафана“, или га ‘пак са њим упознаје. На зидовима, улогу украса преузимају стари предмети из кухиње и сушене папричице, а у прозорској витрини се виде крчаг и глинени ћупови. Дижући поглед са њих, огромна у својој лепоти, представља се Саборна црква.

Каже се да нема Београђанина који не зна за „Знак питања“, и који бар једном није ту свратио а потом се вратио. Да је с разлогом и у основној туристичкој понуди, доказују разни језици који се у њој чују. Чувена, незаобилазна, јединствена по много чему. Ову кафану у срцу Београда посебно издваја што је најстарија српска кафана. Као таква је проглашена културним добром 1946 год, и под заштитом је државе. Далеке 1823, кнез Милош је одобрио изградњу куће за македноског дипломату, Наума Ичка. Касније је Милош ту зграду поклонио свом видару, ећиму Томи, који је одлучио да искористи добар положај зграде, претворивши је у „Ећим Томину кафану“. Након неког времена, кафана добија назив „Код пастира“, а када је преузео извесни Иван Павловић, назвао ју је „Код Саборне цркве“. „Зар име богомље дати кафани?“, била је тада реакција проте Новице Лазаревића, после које је црква покренула тужбу. Ноћ пре отварања кафане, уплашени газда Иван одлучио је да таблу с неугодним именом замени новом, на којој је био исписан знак питања. Привремено, док не нађе адекватан назив. Прота је био зачуђен: „Ене, де, каква му је то кука?“. Привремено решење је и данас на снази и нема изгледа да се промени.

Каже се и да нема Београђанина који ову причу не зна. „Знак питања“ већ самом својом историјом привлачи да се посети. Ова кафана се не налази у боемској четврти Скадарлији, већ у улици Краља Петра. Упечатљивом на први поглед, чине је бела фасада прошарана кривим линијама малтера, које су производ времена. Градили су је грчки градитељи у тзв. балканском стилу, својственом за старе шумадијске куће. Врата и прозори су од старог дрвета, на неким местима искрзана, а изнад једног од три улаза стоје табла и фењер, са једниственим знаком. С пролећа су постављене клупе, и ту је први део летње баште, одакле ближе гостима прави друштво Саборна црква. На зеленој табли исписани су данашњи специјалитети. Лако је уочити при уласку да дух традиције у зидовима најстарије српске кафане није дозволио било какву промену. Под ногама гостију шкрипи под од сивих дасака. Као да није прошло много откада је овде шетао и пио кафу Бранислав Нушић. А када гост погледа горе, стећи ће утисак да још сивљи камени плафон исликан мрљама дуванског дима има да му исприча шта се то под њим све дешавало. Чини се и да зидови преузимају улогу музеја. Окачени су опанчићи, грб династије Обреновић, са полица висе ловачке чутуре и дрвене варјаче. Многобројне слике приказују свакодневни живот Срба у народним ношњама у 19. веку. У очи сваком госту упадају две плоче – на једној је добро познат историјат кафане, а на другој песма „Знак питања“ Драгана Васића. Упадљива је извезена слика на којој жена дочекује мужа с ручком, а изнад њих пише: „Која жена мужа чува, добар ручак њему кува“.

У тој првој просторији са шанком, столови су округли и мањи, од пуног дрвета, са класичним или извезеним столњацима различитих боја. Столице су заправо мало веће хоклице. Овај је део резервисан за прави смисао кафане. Од кафе, служи се само класична турска, а конобар је доноси на мањем месинганом послужавнику, на ком је и бронзана џезвица, шољица на тацни са ратлуком и две коцке шећера и чашом воде. Музике нема поготово преко дана јер, по правилу, у кафани се кафенише и разговара. За столовима су породице, рођаци, пријатељи окупљени да нешто прославе, студенти који истински уживају у прослављању испита и другачијим предавањима овог места, интелектуалци и радници који користе време одмора и за коју ракију. Један старији човек седи сам и замишљен пуши лулу.

Други и пространији део „Знака питања“ је ресторан, за све који су дошли да „једу к’о људи“. Служе се јела српске кухиње и специјалитети на жару, под сачем, а лепиња са кајмаком наводно може да се мери са оном са Златибора. Средом и петком на менију је обавезан посан пасуљ. Кад-кад жамор људи и тањира прекине нечији мобилни телефон, вероватно једини производ модерног времена који гости доносе. На шанку је иначе прастари црни телефон, за који се свако изненади кад чује да је још увек у функцији.

Каже се и да ову кафану треба посетити да би се заиста схватило колико је другачија, колико одише српском традицијом и боемством. У „Знак питања“ је долазио и Вук Караџић да дивани. Они образованији читали су „Новине сербске“ први пут баш ту 1834. год, када је стигао и први билијарски сто. Данас долазе сви. Обични људи којима је доста нашминканих кафића, у којима се надгалашавају с музиком да би их саговорник чуо. И они који не би платили пиће превише само због имена таквог кафића. Свраћају и владике и митрополити, називајући је „њиховом кафаном“. Никада није долазио покојни патријарх Павле – само је одатле наручивао препечени хлеб. Пре три године је „Знак питања“ изузет из процеса приватизације, на општи захтев свих оних који овде радо свраћају, на општи захтев Београда. „Знак питања“ је знак главног града и припада свим становницима који разговоре воде уз ракију и кафу дуже од 180 година.