Интервју недеље

Жене, пробудите се!

27. децембар 2011.
Natalija Ginić

Током последње две турбулентне деценије мењала се политичка сцена Србије. Феминизам се такође трансформисао пратећи промене система, институција и могућности. Адриана Захаријевић, предавачица у Центру говори о данашњој ситуацији, циљу и начину којим се жели постићи побошљање положаја жена у нашој земљи.

Дискриминација жена се одвија на више нивоа и у различитим друштвеним сферама и институцијама. Где се све она може пронаћи у нашој земљи?

Имамо добар пример у области рада. Питање нижих плата за жене је нажалост стандард и у другим државама. Правило да је мушка плата у било којој сфери запослења већа, није никаква новина. Оно у својој непромењеној форми постоји од деветнаестог века када су жене ступиле на тржиште рада. Код нас овај тренд није био заступљен, јер је у социјалистичкој држави била је изједначена цена рада за мушкарце и за жене. Међутим, та се ситуација променила у последњих двадесет година и то највише кроз приватни сектор. Кроз овај сектор се провлачи та суштински дискриминишућа одлика новог послодавца, који на пример захтева од жене да потпише уговор да неће остати у другом стању. Утолико би у сфери рада требало да се развија једна нова и упорна феминистичка политика.

Облици дискриминације жена осим у сфери рада, дешавају се и на породичном плану. Велики број жена трпи психичко и физичко насиље у породици. Зашто се често оправдава овакав третман у друштву?

Модел неравноправности полова се преноси с генерације на генерацију, и за његово преношење нису одговорни само мушкарци. Жена није феминисткиња самим тим што је жена, те је свест о томе да не мора и не треба да трпи било који облик насиља или обезвређења нешто што представља последицу еманципације. Зато је образовање тако важно. Показати да нешто што делује тако „природно“, заправо уопште није ни природно, нити треба да остане у темељу друштвених односа, јесте циљ образовања у женским студијама. На ширем плану, кључна је улога закона који уређују једнако присуство и једнак третман свих грађана и грађанки. Сећа ли се неко времена када жене нису имале право гласа? А то није било тако давно. Узмимо нешто друго за пример: питање употребе женског рода за занимања увек се јави као посебан проблем који се предстаља као лингвистички, а заправо надилази проблеме самог језика. Дубоко верујем да би се, када би законски била дефинисана обавезна употреба женског рода, јако брзо заборавале деценије спорова око њене подобности.

Познато је да је језик огледало друштва и да рефлектује све друштвене, законске и политичке промене и односе које владају. Какав је језик који користе медији, као важни чинилац сваког друштва који утиче и формира ставове, веровања и вредности грађана?

Медији су посебно занимљива сфера, јер могу служити репродуковању стереотипних вредности, али могу допринети и њиховом преиспитивању. Данас, када смо дословно обасути свим видивима информација, са свих страна, чак и не желећи то, врло често некритички прихватамо шаблоне и стандарде које медији нуде, а да и не помислимо зашто то чинимо и како. Поново, улога образовања је и овде од огромне важности, јер омогућава да застанете, пажљиво ослушнете или поново прочитате написано, и да се запитате шта вам се каже.

На који начин су промене у систему и друштву утицале на феминистички покрет и теорију?

Центар за женске студије основан је 1992. године у циљу развоја феминистичке теорије код нас. Тих година су формиране бројне женске групе и могло би се рећи да је за већину, а ту свакако спада и Центар, у политичком смислу био кључан антиратни став, с обзиром на околности деведесетих. У теоријском смислу, Центар је окупљао истраживачице и теоретичарке које су много учиниле на упознавању ове средине с феминистичким идејама које су већ постојале у свету. С временом, међутим, Центар је развио и специфично локална тумачења женских студија. Под великим утицајем Жаране Папић, у Центру се развио теоријски приступ ретрадиционализацији нашег друштва која је посебно погађao жене. Истраживао се и начин на који је равноправност, гарантована деценијама пре тога, реконцептуализована и потиснута ратовима и назадном политиком деведесетих. Другу деценију рада Центра обележило је окретање идеји приближавања феминистичке теорије и покрета институцијама. Оснивање Центра за род и политику на Факултету политичких наука утолико представља производ вишегодишњег залагања професорке Даше Духачек.

Ако институционализација јесте циљ, на који начин она подрива субверзивност феминистичког покрета и теорије?

Да би се искористиле добре стране како институционализације, тако и алтернативности, ми радимо на два поља. Алтернативни програм Центра за женске студије намењен је свима који не могу или не желе да се усавршавају на акредитованом програму студија рода. Он представља својеврстан увод за то и његов кључни аспект је бесплатност, што је данас у доба скупих студија изузетно важно нагласити. На овај начин такође покушавамо да изађемо у сусрет најразличитијој публици – старијој и млађој, студенткињама/тима и/или активисткињама/тима. Теорија која се овде преноси има за циљ развој критичког мишљења и треба да представља подстицај на  друштвени ангажман.

Држава често покушава да угуши било какав покрет који одудара од постојећих норми и правила система. Какав је однос феминистичких покрета са државним апаратом у нашој земљи?

Тај се однос мењао у последње две деценије. Како је наш основни циљ образовање, интеграција програма студија рода у оквиру универзитета показује да је сарадња с институцијама могућа. Јасно је да од репресивности државе зависи и мера сарадње са женским групама. Светао пример нуди Аутономни женски центар, који је почео као активистичка организација која се бави насиљем над женама без икакве помоћи државе. Током двехиљадитих АЖЦ је остварио изванредну сарадњу с бројним државним институцијама, од полиције, преко домова здравља, до социјалног рада, подучавајући их о проблемима насиља у породици. Чињеница да се данас, на пример, о насиљу над женама и трговини људима оволико говори у јавности и да држава подупире те иницијативе, заслуга је феминистичких група које су самостално и често сасвим волонтерски годинама припремале пут за то.