Студентски радови

Млади научник који мисли три корака унапред

27. децембар 2011.
smiljka_89

“Све што нас окружује је неки део хемије“

У његовом индексу исписане су само десетке. Али, нису једино оне мерило његове љубави према природним наукама, већ је то и ентузијазам којим вас обасипа док говори о њима, факултету и жељи да се докаже својим радом. Блистави ум, обично бира тежи пут, јер како сам каже „ако бисмо сви одустали, не бисмо имали шансу за промену на боље.“

Завршио је Гимназију у Лесковцу као ђак генерације, добио награду за најбољи матурски рад приликом уписа на Факултет за физичку хемију. Учествује на свим Фестивалима науке и сајмовима који се одржавају у Србији. Члан је Парламента, Савета и Центра за научно – истраживачки рад студената на свом факултету.

Ако желите да вам неко представи науку на занимљив и једноставан начин, упознајте Милоша Баљозовића

Када си открио свој таленат за природне науке?

У основној школи, учитељица је „правила“ малог научника који је ишао на такмичења из математике, а касније освајао награде и из хемије и физике. Морам да признам да је математика била моја највећа љубав и у средњој школи, док хемију нисам претерано волео, све док професор у Гимназији није успео да ме натера да идем на такмичења. Онда су почели да стижу и резултати са окружних, међуокружних и републичких такмичења. Кад сам мало дубље ушао у ту науку, схватио сам да је веома интересантна и да многе ствари могу да се подведу под хемију, било да је то кафа, шећер, или ми сами. Све што нас окружује је неки део хемије.

То пробуђено интересовање резултирало је касније уписом на Факултет за физичку хемију?

Када сам био друга година средње школе, кренуо сам у Петницу, где сам упознао људе који су студирали физичку хемију. Један од њих био је и мој ментор Игор Пашти. Он је мој узор у смислу да је врхунски стручњак, а опет, јако млад, перспективан и посвећен томе чиме се бави. Да њега нисам упознао, можда никад не бих ни уписао физичку хемију. Она обухвата, поред хемије, и математику и физику. Пружа јаку теоријску основу и одговоре на питања која ме занимају, јер улази у срж проблема. Ствара другачији начин размишљања и увек имате могућност да сами смислите нешто.

Ти си и сарадник у Петници већ неколико година?

Ја сам већ у трећој години средње школе постао сарадник у Петници, иако се то постаје тек након уписаног факултета. Држао сам теоријске и експерименталне вежбе ученицима. То је аспект који је мене још тада испуњавао, јер сам као средњошколац имао радове које сам презентовао на Природно – математичком факултету и у САНУ, што за ученика није нимало лак посао. Није исто говорити о свом раду људима који се тиме баве, већ то треба приближити и некоме ко је лаик, а да то буде разумљиво и да га убедите да вреди.

Последњих година у Србији се одржава велики број Научних фестивала на којима си учествовао. Колико су они допринели популаризацији науке?

Ти фестивали служе да приближе науку људима, јер људи нису свесни да је све што их окружује на неки начин наука. Било је потребно да неко то пронађе да би постало свакодневица. То иде изузетно брзо, па оно што се деси ове године, већ наредне уђе у масовну производњу. Мој факултет је врло активан у промоцији науке на фестивалима. Код нас на факултету, а потом и на Фестивалима науке у Београду и Нишу. Долазе средњошколци са којима радимо, показујемо експерименте, али тек толико да их заинтересујемо, да их подстакнемо да се укључе, мотивишемо да и сами нешто смисле. Чињеница да је ове године, после више од деценије, била попуњена квота за упис на наш факултет у првом кругу, говори да се труд исплатио.

Колико факултет има средстава да омогући све што вам је потребно за рад у лабораторијама?

Држава увек може да улаже више, мада смо свесни да нисмо у Немачкој, па да очекујемо огромне своте. Апаратура на факултету је јако стара, ретки су нови уређаји и до њих се долази ангажовањем професора и асистената, донацијама, пројектима, „мољакањем“.  Дешава се да су нам за вежбе потребни материјали који су наручени пре две године, а који још нису стигли, јер је држава прво каснила са уплатом, па је онда настао проблем око увоза и извоза. Ако већ не може да се помогне финансијски, нека бар тај административни део буде једноставнији, како би се олакшало факултетима и људима који хоће да раде. Ипак, ја наглашавам да је најважније да научите принцип рада. Када научите принцип рада, није вам битно да ли је апаратура стара или нова. Чак понекад помислим да то може да буде и позитивна страна, јер вас тера да мислите три корака унапред.

Две године си и председник Центра за научно – истраживачки рад студената. Које активности Центар издваја? 

Центар је осмишљен да ојача интеракцију између студената и професора. Омогућава да професори пренесу своје искуство и знање на један другачији начин. Кад чујете „живу“ реч неког кроз које проблеме је прошао, шта му се дешавало, зашто се одлучио за ту област, стекнете другачију слику. Држимо семинаре, учествујемо у радионицама, учимо како се пише научни рад, откривамо како се долази до неког резултата. Ове године смо организовали и летњу праксу за студенте. Сви који су били заинтересовани, укључени су да волонтирају на пројектима. Професорима и асистентима добро дође да их неко одмени, а студенти, на тај начин, стичу ново искуство и знање.

Поред свих успеха на пољу науке, неко би помислио да си посвећен само факултету. Ипак, ти проналазиш време да уживаш и у другим стварима?

Да, ја обожавам језике. Перфектно владам енглеским, знам и немачки, а тренутно похађам курс италијанског. Редовно идем на пливање, и увек имам времена да попијем кафу са пријатељима, мада највише волимо да посећујемо кафане.

Колико је важно стимулисати и награђивати добре студенте?

Важно је наградити те људе, али не и толико важно, јер ти људи се тиме баве зато што то хоће и зато што то воле. Не раде они то да би добили неку награду, она дође сама по себи. Тим људима треба омогућити да идеју коју имају, у Србији, и реализују. Не спутавати их, не блокирати их, не тражити им немогуће. Током путовања у Немачку, упознао сам младе људе из наше земље који су изванредни, спремни да учине много за Србију, иако знају да не добијају ништа за узврат. Група људи која је тако заинтересована за рад, волонтирање, мењање на боље, стварно испуњава људе оптимизмом. Кад погледате, толико тога можете да урадите само ако се покренете, ако изађете из пасивности, колотечине и свакодневице.

Какву перспективу имају млади људи у Србији када заврше факултет?

Ова земља не пружа довољно сигурности да можете да се остварите. Ако сте стварно добри, имате две могућности. Или ћете остати у земљи, и уз много труда, куцања на врата, „гребања“, изборити се за себе и своје резултате. Друга могућност је да одете у иностранство, где људи то већ много више цене. Многи се одлучују за ту варијанту, јер је лакша, али сам ја увек гледао да останем у земљи и да приближим то чиме се бавим другим људима, да покажем да то није нешто страно, већ да вреди. Да тај тежи начин изгурам, јер ако бисмо сви одустали не бисмо ништа постигли, не бисмо имали промене на боље. На крају, уколико ви стварно вредите резултат неће изостати.

Признања

Награда фонда Михаило Пупин Српске Народне Одбране у Америци 2011. године

Награда за најбољи матурски рад приликом уписа на факултет 2008. године

Две II награде на међународној БИОС олимпијади у Санкт Петерсбургу 2008. и 2007. године

Две III награде на државном (републичком) такмичењу из математике 2008. и 2007. године

I и II награда на државном (републичком) такмичењу из хемије (у области тест и истраживачки рад и области тест и експериментални део) 2007. године

Октобарска награда (за изузетне резултате у научним областима) града Лесковца 2007. године.