Имам потребу да стално проналазим нов мотив у раду са студентимa

 

„Професори и студенти у академској средини заправо чине заједницу пријатеља, и та заједница треба да обезбеди да студенти изађу са одређеним знањем и вештинама“

 

Без обзира на то који сте смер изабрали на Факултету политичких наука, Владимир Павићевић ће вас упознати са Историјом политичких теорија, подстаћи да критички мислите, али и мотивисати да уложите велики напор да бисте савладали све што је потребно.

Рођен је у Котору, а гимназијске дане провео је у Будви. У то време сањао је да се бави глумом и позориштем. Све док једног дана није чуо за Факултет политичких наука и међународни смер. Данас је један од омиљених предавача на факултету, увек спреман за сарадњу и дружење.

Чега се најрадије сећате из гимназијских дана?

Сећам се драмског студија који се звао Данило Киш. Ми смо глумили у неколико представа и сви смо били одушевљени глумом и хтели да је упишемо. Једва смо чекали да настава прође да бисмо отишли у драмски студио. Сећам се и наставника који су са нама учествовали у спортским активностима и турнирима. Нама је било велико задовољство да играмо против наставника и, наравно, да победимо. Још онда су ти наставници мени показали колико је важан тај пријатељски однос са својим ђацима. Мислим да сам и ја то успео да применим на свој рад са студентима на факултету.

Имали сте афинитет према глуми, али сте ипак уписали Факултет политичких наука. Како је дошло до те одлуке?

У последњем тренутку сам то одлучио. Нисам ни знао да постоји могућност да се студирају политичке науке, јер сам мислио да је политика само вештина, да не постоји посебна научна дисциплина или наука о политици. Те зиме, кад сам био четврти разред средње школе, сазнао сам за Факултет политичких наука и истог момента сам знао да ћу то да упишем. Глума, књижевност и све остало о чему сам размишљао, одмах је стављено у страну. Ја сам уписао, завршио и остао ту да предајем.

Колико се разликују Ваши студентски дани од данашњих?

Огромна је разлика. Док сам ја студирао живели смо у условима бунта и побуне против режима. Због бомбардовања ни настава није одвијана редовно. Вежби скоро да није ни било. Владала је нека врста хаоса. У смислу дисциплина које су се тада изучавале, наш утисак је био да нема иновативности. Мени се чини да је данас ситуација потпуно другачија. Постоји  ред, програм  предавања, вежби, праксе. Студенти на нашем факултету су у прилици да добију знања која су релевантна за политичке науке, и са тим знањима могу да се надмећу са својим колегама и колегиницама са сродних факултета у Европи и свету.

Постали сте асистент на факултету 2004.године. Шта највише волите у свом послу?

Највише волим педагошки рад. Рад са студентима подразумева једну посебну врсту интеракције која треба да обезбеди трансфер знања једне групе људи ка другој, која хоће да стекне та знања. Са друге стране, треба да се обезбеди мотивисаност свих који учествују у том процесу. Имам потребу да стално проналазим нов мотив у раду са студентима. Они могу да виде да сам ја страшно заинтересован за то што је нас овде окупило, и верујем да ће то деловати на студенте на тај начин да и они покажу већу мотивацију на пољу политичке теорије.

Вежбе на вашем предмету одликују непосредност и интерактивни приступ. Како се дошло на идеју да се организују на тај начин?

Нама је на предмету  веома важно да студенти раде континуирано. Закључили смо да  најбољи начин да се студент упозна  са садржином тог поља јесте да чита литературу коју је написао одређени писац, а не да учи о идејама тог човека на основу разних туђих тумачења. То је најбољи начин да се студент уведе у извесну научну област. Што се тиче интерактивности, могао бих да кажем да су увек највише спремни, по мом осећају, студенти новинарског смера. Они су увек били жељни дијалога и више приче. Вероватно је то део њихове знатижељне природе. Наравно, не могу да тврдим да на другим смеровима тога нема. Увек су студенти хтели да доприносе расправи, да изнесу свој став или да критички преиспитају неку позицију или проблем. Ми смо их увек подстицали на то.

Да ли можда постоји нека разлика у раду са студентима у зависности од смера који похађају?

Наш предмет је, на неки начин, такав да пружа информације и знања која се некада тичу и опште културе. Сматрамо да студенти на свим смеровима треба да буду изложени једнаким кријтеријумима и једнаким захтевима. Новинар, политиколог, студент међународног или социјалног смера треба да барата свим тим информацијама, а онда ће он кроз свој посао да види колико ће му и за шта нека информација из знања значити. Када идем на вежбе, што је моја омиљена активност на факултету, ја чак ни не знам која група је у термину. Студенти то и сами цене, зато што они не воле да се прави било каква разлика.

Из тог разлога сте и омогућили студентима да се укључе у рад на предмету?

Ми смо у једном тренутку  увели програм који се зове Студенти сарадници. Сматрали смо да они који желе да прошире своја знање из политичке теорије, могу и након положеног испита да наставе да раде са нама, тиме што ће се ангажовати на унапређењу наставе, ажурирати интернет страницу, помагати студентима који су текућа генерација и упућивати их на додатну литературу. Верујемо да на тај начин студента везујемо за ту област и подстичемо га да сазна и више него што је неопходно.То је једна одлична форма, која, показало се, заиста мотивише студенте да додатно раде  и везује их за овај факултет. Мислим да то такође јесте циљ образовања. Сада смо интензивирали рад на “Студентској енциклопедији политичке теорије”. Ти текстови ће бити доступни као извор неким новим студентима који дођу.  Тако се ствара једна мрежа међу студентима на нашем факултету која је међугенерацијска.

Шта највише цените код студената?

          Радозналост код студената је и присутна и ја то највише ценим код њих као особину. Наравно, ценим и марљивост. Да студент кад види да нешто може да му користи као знање стварно уложи напор, своје време, труд, да прочита, удуби се у ту мисао и да онда не само здраворазумски, већ и на основу неке садржине дође да дискутујемо. Мислим да та интелектуална и академска радозналост, ако се повеже са овом марљивошћу, стварно даје услове једном студенту на нашем факултету да оформи себе ако стручњака након неколико година.

Међу студентима је увек занимљива прича о Вашим хобијима. Чиме све волите да се бавите?

Мој највећи хоби је играње тениса. Још као мали почео сам да играм тенис, и дан данас играм два пута недељно. Увек се радујем, то је као кад идем да се видим са студентима на вежбама, тако и на тенис кад идем, једва чекам. Друга ствар којом сам се бавио јесте ентомологија. Мој кум и ја смо направили колекцију од скоро свих европских врста лептира, и то је једна од најбогатијих галерија. Такође, увек ме је музика интересовала због жеље да свирам клавир. Звук клавира је за мене нешто фантастично. Савладао сам ноте, научио акорде и почео да свирам углавном неке лаганије песме и ту сам се и задржао. Интересовање за музику најчешће дође до изтражаја кад се оде на неки концерт, или у кафану.

Познато је и да негујете пријатељски однос са студентима и ван наставних активности?

Важно је да се у односу између студената и професора очува једна тачка објективног приступа у мерењу онога што студент оствари. Ја мислим да се тиме што се ствара нека врста пријатељског односа између студената и наставника томе само доприноси, јер студент који оствари такву врсту односа ће се заправо и више трудити да научи. Он ће осећати обавезу која није школска, већ је људска. У тој врсти интеракције између студената и професора се заправо поспешује мотивисаност студената. Са друге стране, мислим да више не треба неговати ту деветнаестовековну филозофију опште дистанце. Професори и студенти у академској средини заправо чине заједницу пријатеља и та заједница треба да обезбеди да студенти изађу са одређеним знањем и вештинама.

Зато смо на крају разговора заказали нов термин за дружење. Драги студенти, у петак, 13.јануара, у 19 часова на Олимпу, чека нас партија клизања са Владом. Сви сте позвани!