Студентски радови

КРАЈ КОЈИ НИКОГ НЕ ОСТАВЉА РАВНОДУШНИМ

20. децембар 2011.
Nenad Milićević

Источна капија Београда

     До њега се стиже аутобусом или тролејбусом… 31, 17, 29, 19, 50…. То су линије којима је он крајње одредиште или пак, успутна станица. Али није успутна станица за 23.394 људи колико на њему живи. Крајње необичног назива, са посебним „шмеком„ и душом који се напросто осећају када сте на њему, то је- Коњарник.
     Мешавина урбаног насеља са зградама и солитерима, а с друге стране пуно зеленила, паркова, кошаркашких терена и једна, али вредна шума, са лепим шеталиштем и боровим дрвећем- популарно „Шумице„.
     Када долазите у ово насеље, које је све само не типично, са које год стране света да долазите, видећете нешто интересантно.
     Пре свега, када долазите са истока, наилазите на зграду коју виде људи који долазе у Београд, странци или „домаћи„, било колима, било авионом- источна капија Београда- или како га у овом крају зову „капија Коњарника„. Ова три солитера- „небодера„ имају 28 спратова, међусобно су окренута један ка другоме, а представљају симболичку капију на уласку у Београд за путнике који долазе из правца истока.
     Уколико вас пут ка Коњарнику води из центра града, кроз Устаничку улицу, значи да долазите са западне стране. „Граница„ Душановца са Коњарником налази се код „храма„ спорта овог дела града- спортског центра „Шумице„. Свако ко је одрастао у овом крају зна да су паркови који се налазе око спортског центра сигурно место где је провео највећи део свог детињства. Велелепна шума са мноштвом клупа са надстрешницама које су предвиђене за породичне излете, стаза која младим људима може да послужи за џогинг или место где се може отићи на састанак са симпатијом или вољеном особом, а бакама и декама за мирну предвечерњу шетњу. Представља „плућа„ Коњарника и анулира штетни утицај издувних гасова који долазе са јужне стране овог дела Београда.
     На северној страни лепог Коњарника, налази се део који школује најмлађе житеље овог насеља, али у исто време и пружа смештај гостима који нису из Београда, а можда ни из Србије. 
     Основна школа „Јанко Веселиновић„ место је које има вишеструк значај за социјализацију сваког рођеног „Коњарничанина„, како у шали локални мангупи називају себе и своје суграђане. Двориште ове школе, стално је место окупљања тинејџера и младих, који се ту друже и доживљавају неке врло битне ствари свог детињства и младости- први пољубац, прво пиво, прва цигарета…
     А на северној граници Коњарника налази се такође једно од обележја по коме се овај крај препознаје у граду- хотел „Србија„. Зграда која се налази у средишњем делу насеља, и која својом висином „штрчи„ изнад стамбених зграда, увек је била место где су се смештали познати спортисти, музичари, уметници и сви они који су имали част да осете душу Београда, а у оквиру њега и душу Вождовца, па и самог Коњарника.
     Јужни део је једина мана овог интересантног дела главног града Србије. Ту се налазе објекти и места која загађују ваздух, стварају буку и руше, додуше делимично, чар Коњарника. Ту се налази аутопут Београд- Ниш преко ког дневно пређе на хиљаде и хиљаде аутомобила, ако не и више. Одмах поред њега, бензинска пумпа „Слап„ са које се често крајем прошири непријатан мирис бензина и која је често „жртва„ оружаних пљачки. Но, ништа није савршено…
     За крај, укратко о томе како је настао посве необичан, а више интересатан крај који је овде представљен, добио назив. После Првог светског рата, бежећи из Русије, на делу Звездаре између улица Дескашеве и Мите Ружића населили су се Монголи, пореклом са обала Каспијског језера, избеглице Руског грађанског рата који је избио након Октобарске револуције 1917. године. У Козарчевој улици су 1929. године изградили пагоду која је служила као будистички храм, а срушена је за време Другог светског рата, 1944. године. На подручју данашњег Коњарника напасали су своје радне коње, по чему је насеље добило име.
     Леп, интересантан, дружељубив, миран, боемски и идеалан крај за одрастање. Једном речју- Коњарник.