Вести из несвести

„Како су ме украли Немци“

20. децембар 2011.
Natalija Ginić

Прича филма је приказана кроз сећање средовечног човека, сценаристе који не пише, пустињака и мизантропа. Једино што му је остало у усамљеничком животу у Црној Гори, јесу успомене на детињство и најлепше тренутке у његовом животу.

Радња је инспирисана детињством редитеља Милоша Мише Радивојевића, у чији се дом за време окупације уселио главнокомандујући немачке војске.

Те 1941. године почео је рат у Краљевини Југославији. Борбе се нису водиле само на фронтовима, нити су једини непријатељи биле Силе Осовине. Партизани су водили герилске борбе против четника и Монархије. Присталице комунизма, поведене идејом ослобођења од окова Краљевине, желеле су једно ново устројство. У малом месту захваћеном овим борбама млади јунак филма „Како су ме украли Немци“ води сопствену борбу за приврженост мајке и породице. Јелена (Јелена Ђокић), његова мајка, жена је чији су идеали однели превагу над љубави према сину, над свим моралним и друштвеним вредностима тог времена. На почетку приче Светозар Цветковић, глумац који је изнео лик одраслог Александра, присећа се свог туробног детињства и једине особе која га је волела. Та особа био је немачки официр, Вернер Краус (Даглас Хенсхол), који је стицајем околности послат у овај градић и кућу Јелениног оца, угледног учитеља и присталице комунизма. Док је садашњи живот одраслог Александра приказан у црно-белој варијанти, режисер је његова сећања и причу о одрастању обојио свим бојама.

Тог дана када је немачки официр ушао у његов живот мали Александар је спавао дубоким сном. „Необично је то да сам сваки пут када се дешавало нешто битно, ја преспавао.“ Свет који га окружује, у неким секвенцама посматрамо његовим очима. Посматрамо у крупном кадру мајку која му прича приче док га успављује, жељно ишчекујући тренутак када ће он утонути у сан и када ће искористити прилику да се искраде и придружи саборцима у старој воденици. Посматрамо из његове визуре високог полицајца, који га тера да изнова понавља песму о Источном фронту која се није смела певати. Исто тако посматрамо док се затрчава у загрљај Велнеру, где налази уточиште од инспектора. Најморалнија особа је управо она од које се то најмање очекује, немачки војник који је заволео дечака и својим очинским односом једини унео радост у његов живот.

У филму се ни у једном кадру не види лик дечака, а када чујемо његов глас, то је глас одраслог Александра. Једина мана дела је успореност радње. Ипак дуге паузе и детаљи који су забележени увлаче гледаоце у живот и причу дечака.

Главни лик на почетку филма одводи у сиротиште девојчицу, за коју жена која ју је довела тврди да је његова ћерка. На путу јој прича о свом детињству. Капа коју јој је бесно скинуо са главе, има значење које сазнајемо тек на крају путовања. „Остао сам ти дужан причу о пилотској капи и извињавам ти се што сам тако одреаговао. Након завршетка рата свако дете је могло да узме једну ствар са гомиле која је припадала Немцима. Ја сам узео капу. Знао сам да ће то да изазове презир и омраженост моје породице, јер било је тамо и кожних јакни од којих си тада могао да живиш чак годину дана. А она, она је за мене значила слободу. Усамљеничку слободу. Знаш која је још једна ствар која подједнако вреди? Љубав. Али не можеш да имаш и једно и друго. Ја сам изабрао усамљенички слободу.“