Савремено ропство

Криминална радња која доноси доста новца, организована, распрострањена, неприметна и тешко заустављива. У јавности и медијима се о трговини људима мало зна и ретко говори. О активности која уништава људске животе прича Ивана Радовић, координаторка у АСТРИ, организацији за борбу против трговине људима.

Шта подразумева трговина људима?

Трговина људима обухвата лишавање слободе особа ради вршења експлоатације. Она може да буде сексуална, радна експлоатација, принудна прошња, принудно вршење кривичних дела, принудни бракови, узимање органа и рецимо служење по кућама. Колико год се говори да су мушкарци статистички потцењени у истраживањима, ипак је доминатна сексуална експлоатација. Други битан елемент трговине људима, осим искоришћавања, је начин на који је дошло до отмице. Могућности су многобројне. Оно што се најчешће спомиње су превара, обмана, злоупотреба положаја, старатељства и многе друге.

За ову криминалну радњу постоји уверење да је високопрофитабилна, а нискоризична. Зашто се ово тврди?

Трговина је високопрофитабилна, јер су границе физичке издржљивости код човека јако велике, а притом држање особа против њихове воље не захтева много. У једној књизи, аутор прави рачуницу, колико је коштао роб некада у колонијалној Америци, а колико кошта данас. Ми знамо оне најгоре робовласничке приче, али тај робовласник у Америци је знао да њему роб кошта као петина годишњег прихода од неке жетве и он је тог роба морао да чува. Данас особа може да се добије за врло мало пара. Вредност људског живота је знатно опала. Што се тиче ниског ризика, чињеницу је да је било потребно сто година да људи, полиција, царинске службе науче да препознају жртве трговине. Такође требало је много времена да се схвати да проституција у овом случају није добровољна.

Какви су подаци о жртвама у Србији?

Оно што се у просеку идентификује сваке године је око стотинак људи. Прошле године је служба за координацију заштите жртава трговине људима, забележила њих деведесет. Од око стотину људи, подносе се пријаве у деведесет посто случајева. Од тих кривичних пријава у нпр. 2010. години донето је девет правоснажних пресуда.
Вођење статистике у Србији је компликована, јер до 2003. Године трговина код нас није била кривично дело. Тако да полиција до 2003. Године није имала никакве податке. Када је уведено те године као кривично дело, формулација је била таква да се уопште није знало шта је кријумчарење људи. Од 2003-2006 шта је забележено ништа није поуздано. Од 2006. Године се појавила дефиниција и ми податке имамо од тада.

Када су у питању случајеви у нашој земљи, колико њих се процесуира и колико се пресуда донесе?

Казнена политика је јако слаба. Ми смо радили анализу пресуда и дошли до закључка да је просечна казна око минимума. У случају осуђивања, нико не одузима имовину трговцима људима. Понекад се донесу високе казне, али то није чест случај. Казне су неретко јако ниске и мали проценат случајева се пријави. С друге стране, ако жртва успе да се избави из ланца трговине, полиција јој свакако неће бити прва станица где ће се упутити. Разлог је и тај што су муштерије и полицајци. Наводно, мада је то непотврђена информација, неки локали у Србији прошле године, за које се знало да се у њима принудно држе жене су претресани. Међутим жртве су тврдиле да су се добровољно проституисале. Из неких разлога, полиција која је радила на случају, тврдила је да никако није могла да докаже да оне тамо нису биле својевељно. Трговци су значи искористили могућност непостојања система.

Каква је ситуација са децом, жртвама трговине, као најнезаштићенијом групом?

Пораст броја деце међу жртвама забележен је 2004. године и од тада је стабилно висок. Отприлике око половине жртава су деца. Могућа су два објашњења: једно је да институције нису у стању да препознају њих као жртве, друго је да деца могу да буду временски дуже експлоатисана, а потребно је мање труда да их неко врбује.
Држава до данас није изградила потребна склоништа, за децу која изађу из трговине. Дете се враћа у породицу, шаље у дом за незбринуту децу или понекад одлази у сигурну кућу за жртве породичног насиља. Под притиском иностраних организација и држава Европске Уније, Србија је била приморана да отвори склониште за децу септембра 2010. године, међутим новац за функционисање овог уточишта обезбеђен је само до јануара 2011.

Које су околности због којих одређено лице постаје жртва?

Жртве трговине људима долазе најчешће из депривираних средина и маргонализованих група, где нису имале приступ образовању, социјалној и здравственој заштити. Околности које потенцијално утичу јесу сиромаштво, немогућност запослења, немогућност решавања егзистенцијалних проблема. Постоји предрасуда да људи постају жртве зато што прихватају неке нереалне пословне понуде. Међутим трговци управо из ових разлога неће нудити неке ирационалне и сумњиве предлоге.
Жртве трговине људима, које се нађу у положају екплоатисаног не очекују помоћ система. Онда се дешава да жртва каже да је сама то хтела или да је то било са њеним пристанком. Чињеница је да ниједна експлоатација не може да буде добровољна. Чак и у правосуђу и широј јавности, тај пристанак се често узима као отежавајућа околност. Потпуно је сулуд такав третман жртве, који о њој говори као о починиоцу.
Трећа ствар која је битна код трговине јесте радња извршења. Ту спадају врбовање, предаја, трансфер, давање уточишта до саме продаје. Кривично је одговоран подједнако свако ко у том ланцу. Био је један случај суђења за трговину људима, где је један од оптужених добио три године затвора. Окривљени је поднео жалбу, тврдећи да је са жртвом провео „само“ 3 минута. Жалба је одбијена као неоснована.

Којe се методe застрашивања користе у трговини?

Изолација и физичко насиље као методе застрашивања нису више неопходне. Данас можемо имати жртву коју трговац није претукао, која може слободно да се креће и опет неће побећи. Претња коју је трговац упутио сасвим је довољна и реална. Трговци данас користе разлчите психолшке механизме насиља. Због тога вештаци у одуство трагова физичког злостављања у извештајима наводе да нема доказа о присилном задржавању и експлоатисању. Наш антитрафикинг систем је организован тако да када жртва изађе она нема коме да се обрати. Државне институције недовољно посвећују пажње опоравку жртве. Сву помоћ жртвама пружају две невладине организације.

Шта се дешава са жртвом након избављења?


Жртва, након избављења има права на социјалну помоћ као и сваки грађанин Србије, али њој је новац одмах потребан за задовољење егзистенцијалних потреба. Следећа ставка је безбедност. Када се особа врати у своју средину, постоји опасност од трговаца, јер обично локални људи врбују. С једне стране, они прете жртви у случају подизања оптужнице и њене улоге сведока, а с друге стране, нико не жели да цео комшилук зна да је особа била у проституцији. Ми смо имали ситуацију да је у једном граду трговчев отац одвео жртву у суд и натерао је да повуче исказ који терети његовог сина. Она је то и урадила. Тужилаштво није одреаговало на околности под којима је повучена изјава и подигло је оптужницу против ње за давање лажног исказа.
Десио се случај када је 2002. године оптужена читава група укључена у трговину. Процес се одужио и судија је неколико година након догађаја захтевала од девојака поновно сведочење. Оне су стране држављанке и након толико година, било је логично да нису желеле поново да пролазе кроз ту агонију. Једна од њих је скочила кроз прозор са трећег спрата, након тринаест дана непрестаног силовања од стране оптуженог. Жена која је после таквог трауматичног искуства, приморана да поново сведочи, звучи сулудо, зар не?

У којим ситуацијама жртва постаје трговац?

Околности су понекад такве, да жртва мора да се поистовети са трговцем како би спасила себи живот. На тај начин стиче осећај контроле. Није то толико често као што је сада постало популарно да се прича. Пре три године УН је направио извештај о трговини људима где је забележено да међу трговцима, једну трећину наводно чине жене. Медији су главну вест пренеле као „Жене трговци људима“. Истина је да јако мали број трговаца заврши на суду, а жене се много чешће користе за врбовање, опет под претњом, јер лакше стекну поверења других припадница истог пола.

На који начин се људи могу заштитити?

Децу и пунолетни се штити на исти начин. Породица је веома битна, подршка и љубав коју она нуди. Некада је у питању срећа, понекад ништа не може да те спаси. Милион прича о проналажењу посла из снова у другој земљи, или љубави преко интернета ће покварити ону једну која исто тако изгледа, а заврши на овај начин. Многобројне околности стоје пре изговора „Ма жртве су наивне“. Обично су то жене из сиромашних средина, необразоване и онда је медијски приступ да је жртва јадна и наивна.

Ако знате неког ко је жртва трговине или сумњате, можете да назовете број СОС телефона: 3347-817.