Вечито ривалство

                       Лични став

            Ако сте рођени Београђанин, када кажете вечито ривалство, наравно да ћете истог момента помислити на ривалство између Партизана и Црвене звезде. Чак и ако нисте из престонице, сигурно сви знате за термин “вечити дерби“.

            У овом излагању нећу бити ни на страни Партизана ни на страни Црвене звезде, иако сам ватрени навијач једног од ова два спортска друштва. Само ћу покушати да мало разјасним феномен овог ривалства, који врло често прелази границе здравог разума.

            Навијачи два најјача српска клуба савршено одражавају менталитет земље из које су, и нажалост само доказују ону црну пословицу нашег народа – “Да комшији цркне крава“. Наравно цитирајући ову пословицу, алудирам на неизмерну нетрпељивост која влада између “Гробара“ и “Делија“. Уколико један од клубова доживи пораз у некој од утакмица или, не дај Боже, у међусобном сусрету, одмах се може очекивати лавина вицева, опаски и зачикавања на рачун навијача пораженог тима.

            Од тог истог навијача никада нећете чути реченице попут “Честитам, били сте бољи“ или “Заслужено смо поражени“. Увек ће се кривица за пораз сваљивати на судију, тренера, временске услове… али вољени клуб никада неће бити споменут као кривац, јер је он за навијаче светиња, живот и нешто што им је драже од рођене породице и свих вољених особа.

            Не могу, а да не поменем једно огромно изопачење истинског навијања које се појавило на Балкану, израженије него на другим местима у свету. Наиме, уколико не желите да будете пребијени на мртво име или чак лишени живота, нипошто на улицу не смете изаћи обучени у дрес или носећи шал или капу клуба за ког навијате. Ову појаву називам изопачењем пошто сам доживео да у Канади на хокејашкој утакмици између највећих ривала Торонта и Ванкувера навијачи седе једни поред других, пију пиво, ћаскају и проводе се заједно током меча, што је код нас у Србији апсолутно незамисливо.

            Мржња коју навијачи Партизана и Црвене звезде поседују једни према другима није нешто што ми је познато. Да разјасним, никако се не може рећи да волим свог вечитог ривала, али га исто тако ни не мрзим. Од срца му желим да  буде вечито други клуб у домаћем шампионату, али када игра европске утакмице, на моју подршку увек може да рачуна.

            За крај бих цитирао поруку коју је нашем народу за живота оставио патријарх српски господин Павле, која је кратка, али и довољно јасна и врло примењива на тему о којој сам до сад причао – “БУДИМО ЉУДИ“.