Млади и насиље – како спречити?

„Ученик средње школе избоден ножем“, „Нападнут ученик у дворишту школе“, „Нови инцидент у школи“, „Двојица младића претукла ученика“, „Ученик у коми после туче“, само су неки од наслова на које смо наилазили у медијима током протекле године.

Насиње у школама постало је све учесталије. Последњих година примећен је пораст броја деце која су агресивна и оних који трпе насиље. Насиље се дешава не само између ученика, већ и између ученика и наставника. Током првих осам месеци протекле године забележено је 28 тежих случајева школског насиља, а чак 209 ученика је лакше поврећено. Упркос програмима и плановима који се спроводе у школама широм Србије како би се овакво понашање спречило, подаци говоре да се то није десило. Насилно понашање основаца и средњошколаца у порасту је у односу на 2010.годину, када је у периоду од јануара до новембра забележено 160 кривичних дела школског насиља.

Према статистичким подацима насилно понашање чешће је код дечака него код девојчица. Разлог је то што је такво понашање за њих друштвено прихватљивије. Правила, наравно, не постоје, те је насилништво примећено и код девојчица. Оне, међутим, чешће прибегавају омаловажавању, као и искључивању из друштва, али знају и физички да се обрачунају.

Ранијих година узроци насилног понашања тражили су се у карактеристикама личности насилника и жртве. Данас се сматра да на појаву насиља утиче читав друштвени контекст, од породице и евентуалног небављења децом, преко школе и локалне заједнице до медија. Најчешће жртве насиља су припадници националних и верских мањина, деца ометена у развоју, деца без родитељског старања, изузетно сиромашна деца, укратко, она деца која се разликују од већине. Негативан социјални положај може да утиче на фрустрације и на агресивно понашање младих, али се никако не може сматрати оправдањем за такво понашање.

„Имамо велики део оних у чијим кућама нема запослених, који немају шансе данађу посао, немају перспективу. По мојој процени више је таквих који су агресивни него оних из бољестојећих слојева. Али и они имају неку врсту фрустарција, а истраживања треба да покажу да ли је то осећај да немају перспективу, да је друштво несигурно, нестабилно, да је пуно неправди“, прича професор социјалне психологије на Филозофском факултету др Бора Кузмановић, и додаје:

„Мене прича неизбежно вуче ка ономе што је можда помало банално јер је толико познато и ван социјалне психологије и психологије, а то је да постоји укупна фрустрација и доживљај напетости који има друштвене корене. И породица, и школа, а делом и политичка питања изазивају напетост. Све то се скупи у човеку и он има један латентни осећај напетости. То сваког тренутка може да букне и претвори се у насиље „, истиче Кузмановић.

Одрасли и млади склони су агресивном понашању када су исфрустрирани и када су осујећене њихове основне потребе. Проблем код младих је што су они нестрпљиви по природи и те фрустрације теже подносе, па лакше реагују и теже се контролишу. Сваки облик насиља оставља трајне последице на развој детета. Нека деца те последице испољавају, нека не, али сви трпе. Нереаговање или неадекватно реаговање околине може да остави дубоке трагове код детета. То у пубертету може да изроди у велике комплексе, недостатак самопоуздања, издвајање у школи.

„Вербално насиље далеко дубље последице оставља, само што наше окружење има висок степен толеранције према овом виду насиља. То не би требало да буде тако, јер оно што се изговори је оно због чега дете пати. најчешће ми не реагујемо или не помогнемо на адекватан начин. То оставља трагове, личност се не формира на прави начин“, мишљење је педагога Невенке Крагуљац.

Велики проблем је што се о вербалном злостављању не говори и што се не схвата као облик насиља. Жртве често крију да се злостављане. Не обраћају се ни родитељима ни наставницима за помоћ. Један од разлога је страх да ће родитељи кривицу свалити на њих јер се нису бранили. Други, можда важнији разлог је страх да ће пријављивањем напада само погоршати ситуацију, и уместо решеног проблема сусрешће се са поновним нападом. Притом не желе ни да испадну „кукавице“ и „тужибабе“. Због тога врло често испаштају. Н ајзаступљенији вид насиља је управо вербално насиље, вређање, омаловажавање, етикетирање, претње, псовке итд. Додатни проблем је што се ови видови испољавања агресивности не схватају као насиље.

„За сада наставници насиљем сматрају физичко насиље, али веома често су деца изложена подсмеху, вређању по различитим основама. Вршњаци, изгледа, умеју да буду прилично немилосрдни и да погађају осетљиве тачке својих другова. То их и те како боли. Некада више него физички напад, а наставници и родитељи то не региструју у довољној мери, не реагују на то или не умеју на прави начин да одреагују. Дакле, потребно је и одрасле подучити како да препознају облике насиља, подучити их неким конструктивнијим и адекватнијим начинима реаговања у случају када примете насиље. Наравно, има смисла радити и са онима који излажу насиљу друге“, сматра психолог Биљана Требјешанин.

Како спречити? У покушају да одговори на ово питање Савет за права детета Владе Србије направио је Национални план акције за децу. Савет постоји од 2002.године и чине га представници министарстава, као и представници невладиних организација. Националним планом акције за децу дефинисана је политика земље према деци до 2015.године. Циљеви које је Савет ставио у НПА су, између осталог, смањење сиромаштва, квалитетно образовање, унапређење положаја и права деце без родитељског старања и други. „Ово су проблеми деце у Србији и проблеми оних чија су права угрожена“, каже се у НПА, „али и они проблеми који могу бити решени“.

Овим поводом УНИЦЕФ је спровео низ акција. Учили су децу ко је „фаца“, шта је „кул“ и слично. Недавно је у оквиру УНИЦЕФ-а за све школе које су у програму Школа без насиља спроведена обука не тему раног понашања деце која имају поремећај у понашању. Обука је наишла на добар одзив, јављале су се и школе које нису у програму.

Које су мере адекватне за спречавање насиља? Да ли на насиље одговорити насиљем? Да ли су батине адекватан начин кажњавања деце? Ово су недоумице које имају родитељи деце која су учесници у насилном понашању, било као жртве, било као нападачи.

„У извесном смислу увођење шолских полицајаца и мера опреза јесте допринос сузбијању насиља, јер ако постоји полицајац на улазу у школу, тиме се шаље сигнал насилницима да се мотри на њихово понашање и да је то нешто што се не толерише. Врло је важно да постоје јасна правила понашања и последице у случају да се та правила прекрше. Најбоље је ако би се та правила донела неким демократским процедурама, да у њиховом формулисању учествује велики број ученика, а не да она буду наметнута од стане наставника“, каже Биљана Требјешанин.

Степен насиља у школама из године у годину расте. Упркос бројним акцијама и плановима спроведеним са циљем смањења оваквог понашања малолетника, ништа се није значајно променило. Велика одговорност је на родитељима и старатељима, који децу треба да васпитавају у том смеру да друге не нападају, вређају и на било на који начин злостављају, а ако су жртве да одмах пријаве такво понашање и родитељима, али и надлежнима у школи.